Pedstavom „Pod žrvnjem”, po delu Dragoslava Nenadića, u režiji Egona Savina, Jugoslovensko dramsko pozorište nastavlja repertoarsku liniju novog čitanja zaboravljene baštine. Premijera je bila sinoć u 20 sati na sceni „Ljuba Tadić”, a među brojnom glumačkom ekipom je i Anita Mančić je u razgovoru za „Politiku” približila zaboravljene Nenadićeve likove. U glumačkoj ekipi su i Boris Isaković, Marko Janketić, Jelena Petrović, Nenad Jezdić, Nebojša Milovanović, Vesna Stanković, Bojan Lazarov, Amar Ćorović, Milica Gojković, Miodrag Dragičević i Nebojša Ljubišić.
Dragoslav Nenadić napisao je triptih „Pod žrvnjem” sa svega 19 godina, a predstava je doživela prvo izvođenje u sezoni 1907–1908. godine u nacionalnom teatru.
Nenadićevi junaci, odbačeni i izgubljeni otpaci društva, napušteni i obespravljeni, bore se za nasušnu ljudsku egzistenciju. Koliko je delikatno tu surovu borbu za opstanak koju donosi delo „Pod žrvnjem” dočarati na sceni?
Sve je i toliko logično i blisko nama, a u isto vreme i toliko daleko. Kada staneš na scenu, tvoj glumački impuls te tera da dodaješ gas, a ovde sve treba da bude oduzeto. To odsustvo glume na sceni i predstavljanje stanja koje je tebi i blisko i strano je užasno teško izneti pred publiku u umetničkom smislu. U predstavi zapravo nema glavnih junaka, već pratimo psihološke razvoje, događaje, sudbine... bavimo se sudbinama nemoći, beznađa. U pitanju je timska igra u kojoj svi zavisimo jedni od drugih. A opet iza nas je paravan koji pokazuje autentične slike iz tog Nenadićevog vremena, podneblja. Iz nečega što je bila poprilična margina ovoga grada: bedna, kriminalna. I mi moramo da se približimo tim autentičnim likovima najbolje što možemo, a to je u ovom slučaju jako delikatno.
Ljude posmatrate kroz njihova dela. Kako u tom smislu gledate na Dragoslava Nenadića koji je nepravedno zapostavljen i za kojeg nisu čuli čak ni diplomirani profesori književnosti?
Mi smo ljudi koji generalno zaboravljamo mnoge stvari. To je ogroman problem u našoj tradiciji. Očigledno smo skloni zaboravu, ali i da ubijamo sve ono što vredi i što je negde kvalitet. To smo upravo videli i povodom svega što se dešavalo proteklih dana na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa profesorom Ivanom Medenicom. Ko god šta mislio o svemu tome, mora da se istakne da je Medenica čovek koji iza sebe ima znanje i kvalitet. Mi naprosto ubijamo kvalitet i uskraćujemo mogućnost mladim generacija da uče od nekih koji su bolji od nas.
Šta se promenilo od Nenadićevog vremena do danas? Kakva je sudbina Nenadićevih junaka koje stvarnost melje, koji su pod žrvnjem?
Kao što znamo, i Nušić se batrgao u svom vremenu, on je samo našao drugi način da ostane živ. Očigledno se ništa ne menja, mi volimo da negujemo nešto što nije kvalitet. Govorim o svom narodu, okruženju kojem pripadam. Ipak, imamo potrebu da se radujemo uspesima Novaka Đokovića, da nas neko prezentuje i predstavlja dobro u svetu, a suštinski niša ne činimo na tom polju. Naprotiv, uništavamo sve što je kvalitet. Tako je izgleda oduvek bilo, a što vidimo i kroz komad „Pod žrvnjem”. Mnogi nisu čuli za Nenadića, mnogi neće čuti na za nas. Ali, eto i to je deo života. Nenadić je bio ozbiljan potencijal u svoje vreme, sa 19 godina dobro je video i osetio situaciju vremena u kojem je živeo. To je univerzalna priča sa kojom i mi danas apsolutno možemo da se poistovetimo. Jedna od mojih junakinja kaže: Ovde u ovoj vlažnoj sobici živimo mi sirotinja, a tamo u onim velikim lepim kućama u varoši žive gospoda. Oni su isti kao i mi, i gori od nas, zavidljivi lažljivci, lažu, varaju, kradu, puze i laskaju i više nego mi...”
U predstavi „Pod žrvnjem” tumačite tri živopisna beogradska lika: Todoru-Todu, Katarinu Nikolić i Joku. Ko su zapravo vaše junakinje? Ima li i ih danas u našem okruženju?
Ima ih, naravno, u odnosu na stanje, očaj, bedu, pokušaj preživljavanja. Ovde je sada pitanje tih ekstremnih trenutaka: kada se u tebi budi ono najgore. Kada creva u tebi počnu do te mere da te teraju da si u stanju da prodaš i ono što ti je najvažnije: svoju čast, decu, sve no što čini život poštenim, moralnim. To jeste naš najveći posao, da u startu, s obzirom da u ovom komadu nemamo ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost, nekako odmah uspemo da se srodimo sa publikom i da ona odmah vidi da smo mi ekstremni slučajevi. Da se vidi taj ekstremizam, da su glad i beznađe toliki da više nema budućnosti. Besmisao svakodnevnog života je toliki da jednostavno nema rešenja, osim da se krene u najgorem mogućem pravcu.
Nenadićevi junaci imaju pred sobom po tri puta, ali sva tri su jednako bezizlazna. Imali li nade za ove napaćene ljude?
Nade nema. Iz ovakvih sredina u kojima bitišu naši junaci uvek se stvarala revolucija, ali su ljudi na vlasti ostajali isti. Makar ja imam to iskustvo. Kakva god da se revolucija desi, a koje uvek kreću iz bede, odsustva budućnosti, iz osećanja poniženosti, uvek dovede najgori šljam na vlast. I koliko god mi verovali da će se neke stvari promeniti, nikada se ništa ne promeni i ništa zapravo od nas ne zavisi. Tvoje je da živiš i preživiš, a kako: to je na drugima koji su na pozicijama da odlučuju. I sama sam doživela ogromne revolucije u životu. Možda ne istorijski ogromne za čovečanstvo, ali u mom životu jako bitne. I doživela sam isto tako ogromna razočarenja.
„Moderno doba guši lepotu, postavlja granice, ubija tradiciju i jezik kao osnovni temelj iz kojeg potičemo. Mi stvaramo umetnost trenutka, mi nosimo ključeve pozorišta, mi jesmo odgovorni...” Za šta su naše generacije odgovorne. Snosimo li i mi kolektivnu krivicu i za šta konkretno?
Hoću da pristanem da sam kriva, ali pristajanje na to da ste krivi ništa ne rešava. Pristati ili odustati je sasvim svejedno, ako te to ne tera na neku akciju. Ali koja god akcija da se sprovede, ovde je besmislena i beznačajna. Više nemam snage za nove početke. Vidim da ove mlade generacije nemaju ni ideje, tako da moram da budem pesimista, ali ne glupi, nego govorim iz ličnog iskustva. Deo sam generacije koja je prošla događaje iz ranih devedesetih godina prošlog veka, studentske demonstracije i razne promene kojima smo se veoma radovali, ali, evo, na kraju vidim da nisu donele ništa i da ljudi kada dođu na poziciju nemaju svesti. Volela bih da je moje iskustvo drugačije, ali nažalost nije. Umorna sam, baš sam jako umorna od svega. Biti ljut, biti u stanju empatije to je opet neko stanje, a ovo je beznadežni umor. Nije da se moj život ugasio i da sam u depresiji, jednostavno sam umorna od svega.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)