Marija Vicković: hrabar zaron u strah

Pošto se godinama plašila duboke vode, dramska umetnica odlučila je da učini nešto po tom pitanju: završila je kurs ronjenja posle kojeg je odvažno počela da istražuje morske dubine i u njima upoznaje neobična stvorenja

Glumica Narodnog pozorišta u Beogradu Marija Vicković (35), koja se kao četvorogodišnjakinja dvaput zamalo udavila u moru, godinama se plašila duboke vode. Morsko dno joj je često ličilo na neman koja samo čeka da je ščepa. Zato je uvek plivala isključivo u društvu sa nekim, kako bi joj ta osoba pričom skrenula pažnju. A onda je prošlog leta spletom okolnosti upisala kurs ronjenja i dobila licencu. Usledilo je tridesetak zarona na dubinu do 40 metara, a nedavno je postavila i lični rekord - spustila se na 59 metara. To veličanstveno iskustvo doživela je na malom grčkom ostrvu Spetses u Egejskom moru. Svoju novu strast, ronjenje, uz kundalini jogu smatra najboljim saveznikom u borbi protiv svakodnevnog stresa.

- Ako poštuješ pravila i imaš dobrog instruktora, ništa nepredviđeno ne može da se desi. Jedinu opasnost predstavlja to da kad se opustiš i otkriješ dubinu, poželiš da ideš još dublje, što je u ljudskoj prirodi. Tada treba stati.

* Šta vam prolazi kroz glavu na tolikoj dubini?

- Ništa. U tim situacijama ni o čemu ne razmišljaš. Najbolje je kad staneš iznad nekog morskog grebena, ispustiš vazduh iz prsluka i propadaš u dubinu kao da polako letiš kroz vodu. Ili kad gledaš hiljade ribica. Baš to mi se desilo ovih dana u Grčkoj. Jedino što kad ronite otkrivate i druge živote, koji su tako slatko, nevino opasni. Ne diraju vas ako vi njih ne dirate.

* Ronjenje doživljavate kao “lek protiv stresa”?

- Da. Srećna sam što sam ga otkrila jer ga, uz kundalini jogu, koju praktikujem već godinu i po, smatram najboljim saveznikom u borbi protiv ružne svakodnevice.

* Ranije ste se plašili dubine. Otkud taj strah?

- I on je, kao i većina drugih, bio iracionalan. Ali, s obzirom na to da sam se kao četvorogodišnjakinja dvaput davila u moru, ovaj i nije baš bio bezrazložan. Pamtim da sam od trave ili većeg kamena u vodi mislila da je neman koja će me ščepati.

* Pa kako ste uopšte plivali?

- Uvek je pored mene bio neko s kim sam pričala i tako skretala misli. Pritom, verovali ili ne, u tom periodu omiljeni film mi je bio Spilbergova “Ajkula”.

* A da li ste gledali “Veliko plavetnilo”?

- Dva puta, i mogla bih opet.

* Jeste li pročitali “Dvadeset hiljada milja pod morem”?

- Jesam, još u osnovnoj školi, i tad mi je to bilo naučna fantastika.

* Da li vam je tad palo na pamet da “istražujete dubine”?

- Mislila sam da nikad na dah neću moći da zaronim, kamoli ovo.

* Nekad ste se plašili i visine, pa ste na nagovor jednog momka skakali bandžijem. Jeste li stvarno posle toga imali košmare sledećih pet dana?

- Možda sam napravila glupost što sam prvi put skočila na glavu, a to se ne radi, skače se na leđa. Ali, ja sam požurila. Greška mladosti.

* Otkad ronite?

- Počela sam prošle godine, sticajem čudnih okolnosti. Bila sam na Visu i prijatelji koji rone su me nagovorili da položim kurs. Završila sam obuku za nekoliko dana, iako sam u to krenula iz puke radoznalosti da vidim mogu li da prevaziđem strah. Naravno, bila sam uverena da to neću uspeti.

* Kako je bilo na kursu?

- Mislim da od mene nije bilo goreg polaznika. Zbog panike sam pravila najgluplje greške, vadila regulator iz usta, koji je jedini izvor života u vodi. Katapultirala sam se sa 15 metara na površinu, a to nikako ne sme da se radi jer mogu da stradaju pluća.

* Jeste li dobili licencu?

- Jesam. Nekako sam se sabrala i bila sam dobra na završnom času. Ali, u tom trenutku licenca mi nije ništa značila, mislila sam da više neću roniti. Ipak, nastavila sam. Nešto me je gonilo. Možda najviše saznanje da sam to počela i nisam savladala do kraja. Tako sam prošle godine napravila tridesetak zarona, ronila sam svakodnevno od polovine avgusta do polovine septembra. Sezonu sam završila obilaskom broda kod Cresa, koji je na otprilike četrdesetak metara dubine.

* O kakvom brodu je reč?

- To je italijanski brod koji je potopljen u Drugom svetskom ratu. Bilo je to veličanstveno iskustvo, spuštala sam se kanapom dugim 30 metara i odjednom je ispred mene “blesnula” ogromna olupina.

* Jeste li nešto pronašli tada ili u nekoj drugoj prilici na morskom dnu?

- Na brodu ne, ali ove godine sam našla divnu, veliku školjku. Bila je živa pa sam se samo fotografisala s njom. Inače, nemam želju ni za lovom ni za potragom za dragocenostima. Dovoljno mi je da gledam. Bar za sada. I da pravim fotografije pod vodom. Samo moram da nađem prikladan aparat.