Radoslav Rale Milenković: Ljubav je najbolji vladar

Umetnik koji je bez medijske pompe osvojio publiku, jedan od omiljenih profesora glume mladih generacija, nada se da će njegovi studenti, ali i sin i kćerka, biti miljenici sreće, kao što je to bio i on sam

Vrsni filmski i pozorišni umetnik, jedan od omiljenih profesora glume mnogih mladih generacija, Radoslav Rale Milenković (58), može da se pohvali karijerom dugom gotovo 40 godina. Tokom nje odigrao je na desetine značajnih uloga, ali i režirao više od 90 predstava u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, Švedskoj i Mađarskoj. Dokazao je da se i bez velikog medijskog eksponiranja može dopreti do srca gledalaca, koji i te kako cene ovog skromnog i nenametljivog umetnika. U poslednje vreme češće ga gledamo u teatru, koji mu je, kako i sam kaže, druga kuća. S velikom čašću ali i ushićenjem učestvovao je u režiji mjuzikla “Monti Pajton Spamalot”.

Imao je prilike da pre desetak godina u Mađarskoj prvi put režira mjuzikl. Izabrao je Volterov “Kandid”, remek-delo francuske i svetske književnosti.
- Davne 2003, na predlog tadašnjeg Lasla Babarcija, upravnika pozorišta u Kapošvaru, upustio sam se u režiranje žanra s kojim se ranije nisam susretao. Sve mi je bilo neobično i novo, ali uz pomoć autorskog tima i saradnika uspeo sam da naučim tehnologiju “pravljenja” mjuzikla. Menjali smo tekst koliko god smo hteli, imali smo potpunu slobodu i na kraju iz svega toga izašli bogatiji za još jedno značajno životno iskustvo. Prošlog leta pozvala me Jelena Jovičić da režiram “Spamalot”. Ovog puta, situacija je bila jasna - kupovinom prava ovog brodvejskog mjuzikla, preuzeta je i obaveza da dosta toga u predstavi mora da izgleda na određeni način. Upravo to je za mene bio pravi izazov. S ekipom glumaca pokušao sam da u toj zadatoj dramaturgiji nađem nešto što je ne samo kopča sa sadašnjim vremenom nego i ono što bi publici u našoj savremenosti predstavljalo jednu vrstu zabave. Bajka o kralju Arturu je, zapravo, postala antibajka, koja predstavlja prepoznatljivu i jasnu priču. Velika glumačka imena su sarađivala na ovom projektu i na kraju su se tri meseca rada i priprema isplatile. Potvrda za to je uvek pun Centar “Sava” i prezadovoljna publika.

Rale priznaje da mu je bilo izuzetno teško da bude samo puki posmatrač priprema ovog velikog projekta.

- Naravno da znam da razgraničim posao glumca i posao reditelja, međutim, zbog moje velike ljubavi prema igri i dinamici koju scena pruža, naročito kada se udruže Kojo, Đuričko, Timarov, Kičić i Lutkić, zajedno s Jelenom, poželeo sam da im se pridružim i jedva sam se suzdržao. Duh montipajtonovaca nas je sjedinio i iznedrio sve ono najbolje iz nas.

Rale igra i u novoj predstavi, “Lice”, Aleksandra Galina, u režiji Jelene Bogavac.
- To je komedija o gubitku identiteta, bukvalnom i simboličnom, s likovima koje prepoznajemo na svakom koraku. Reč je o misaonom, poštenom i žestokom pogledu na svet. Sve četiri uloge su divno napisane, a kad je situacija takva, onda je zaista zadovoljstvo raditi i nestrpljivo čekati da se proces završi kako bi i publika mogla u svemu da uživa. Ovo je zabavna i pametna predstava, koja je rađena temeljno i s velikom ljubavlju, zato bih i preporučio svima da je odgledaju.

Nakon brojnih odigranih uloga, teško mu je da izabere kriterijume po kojima bi neku izdvojio.
- Igrao sam velike i lepe uloge, značajne pisce, kao i obične ljude iz naroda. Ipak, srcu mi je najbliža ona u kojoj sam igrao poručnika Tasića u predstavi “Sveti Georgije ubiva aždahu”. Ne samo zbog Sterijine nagrade i ostalih uspeha koje mi je donela, već i zbog toga što sam imao veliku podršku reditelja Egona Savina. Kada bih nekome želeo da se predstavim samo kao glumac, odmah bih mu spomenuo monodramu “Naši dani”. U njoj tumačim 40 likova, a nastala je prema pričama “Stradija”, “Danga” i “Mrtvo more” Radoja Domanovića. Adaptirao sam je i režirao u usamljenosti vojničkih dana. Premijerno je prikazana 1984. i do danas sam je izveo 1.500 puta. Ona je u svakom smislu moja lična karta, jer najpotpunije predstavlja mene kao glumca, moj stav prema svetu, kao i potrebu da ga izrazim na kreativan način.

Do sada mu se nekoliko puta desilo da kad pročita tekst pomisli: “Ne, ja ovo neću moći.”

- Nemam nedostatak samopouzdanja, ni strah zbog težine predstave - ako je takva, još više poželim da učestvujem u njoj, ali odustajao sam od uloga za koje sam iskreno smatrao da su glupave ili zato što u njima nisam pronašao ništa što bi mi bilo interesantno. Ono što mi je važnije jeste proces kroz koji prolazim i koliko ću uspeti da u njemu zagrabim od samog dela.

Već dugo se bavi i pedagoškim radom. Predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i studentima scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka.
- Studente učim i da ništa nije završeno i nepromenljivo, da se jedini pravi put kojim čovek stiže i do sebe, ali i do onoga za čime traga, sastoji iz postupnog planiranja, učenja i konstantnog rada na sebi. Savetujem ih da uče, jer će tako znati, a pod uslovom da znaju, radiće svoj posao najbolje što mogu. U tom trouglu krije se izvor snage i uspeha. Mi umetnici imamo tu sreću da, hteli - ne hteli, moramo stalno da se usavršavamo, i samim tim, postojimo samo kad radimo.

Istim životnim vrednostima uči sina Arsenija i kćerku Nataliju.
- Smatram da je najvažnije da vole. Verujem da stvari, pogotovo u krugu porodice, počivaju na ljubavi. Stalno im govorim da treba da rade ono što ih čini srećnima, s merom, da budu optimistični šta god da ih u životu snađe i da uvek budu svesni sebe. Voleo bih da razumeju svet koji ih okružuje, a da bi to postigli, moraju da pročitaju još mnogo knjiga. Knjige su spas.

U ovim godinama, nakon brojnih životnih iskustava, smatra da je sreća jedan od najbitnijih faktora u životu.

- Sticaj okolnosti zna da bude veoma bitan, da ne kažem i presudan. Ovo bi mogla biti zanimljiva tema, kojom bi neko mogao da se pozabavi - svim varijantama i načinima na koje ljudi prizivaju sreću, od kockara koji nemo posmatra krupijea i priželjkuje da kuglica padne na željeni broj, do mornara na pučini koji se nada lepom vremenu. Važno je da imaš sreće.