Putovanje Dušana Kaličanina u Toronto: Savršene komšije, srpsko pozorište i plavušan na aerodromu

Glumac i baletski igrač proveo je burnih mesec dana u najvećem kanadskom gradu, dramatično je bilo već na aerodromu jer je bio ofarban u plavo - što se nije podudaralo sa fotografijom u pasošu, a kulminiralo posle slučajnog susreta na ulici snimanjem editorijala za koji je morao da se prefarba u teget

Razlog mog odlaska u Kanadu bilo je nekoliko poslovnih ideja, kao i potreba da promenim sredinu. Gotovo preko noći sam prelomio da spakujem kofer i krenem na put. U Torontu sam boravio prvi put, i to solo, što je dobro jer sam tako mogao intenzivnije da iskusim sve što mi se tamo događalo. Ostao sam oko mesec dana, a brzo sam shvatio da to više nije putovanje, već život sa svim rutinama koje imam kod kuće. Neki gradovi nas prosto zagrle, dopuste da ih udahnemo i osetimo se u njima kao da smo tu svoji na svome. Ljudi koje sam sretao u Torontu naročito su doprineli da bude tako. Za tih mesec dana promenio sam četiri stana u širem centru grada, i svaki put se upoznavao sa novim komšilukom, što me je posebno inspirisalo.

Jelena Bačić Alimpić: Kako me napustila hrabrost u Berlinu

Plavušan na aerodromu

Doživeo sam malu neprijatnost na aerodromu, gde su me priveli zbog razlike u izgledu uživo i na slici u pasošu, ali to nije pokvarilo moj utisak o ovoj zemlji u kojoj je sve uređeno i savršeno funkcioniše. U Kanadu sam došao ofarban u plavo jer sam imao zakazano snimanje, što sam objasnio službenicima na carini, koji su mi se na kraju izvinili zbog nesporazuma.

U vreme mog boravka u Torontu održavao se Filmski festival, i to u blizini stana koji sam iznajmio. Bilo je divno samo posmatrati mnoštvo različitih ljudi koje spaja ljubav prema filmu kako strpljivo čekaju u redu i sa radošću posećuju sve programe festivala.

Druženje sa umetnicima

Nedaleko od mog smeštaja nalazila se i škola za scensku umetnost “Ryerson University Theatre School”, gde sam kao gost bio u prilici da se upoznam sa načinom na koji se u Kanadi predaju gluma i igra. Prisustvovao sam časovima na kojima su mi predavači nesebično otkrivali svoj sistem rada sa studentima. Na kraju sam i sam dobio priliku da radim sa studentima, koji su procenili da sam zahtevan pedagog.

Iz istog razloga, sticanja novog profesionalnog iskustva, skoro svakodnevno sam odlazio u “Canada’s National Ballet School” na časove sa drugim igračima. Oni praktikuju drugačiji baletski stil, i u tome sam želeo da se oprobam. Ova važna ustanova smeštena je u zgradi modernog eneterijera, a u njoj se neguje klasična umetnost, što mi je takođe bilo zanimljivo. Tu sam upoznao umetnike koji su potvrdili ono što sam već znao - da umetnost ne poznaje granice, baletska čak ni jezičke barijere. Lako sam se razumeo s tim divnim ljudima, s kojima sam se i privatno družio, odlazio u šetnje, na večere, a uveče na časove joge.

U srpskom pozorištu

Na poziv Srđana Rajšića, glumca iz Srbije koji živi i radi u Torontu, otišao sam u srpsko pozorište, u kojem je on upravo režirao komad “Maratonke trče počasni krug”. Dao mi je priliku da radim s njim na scenskom pokretu za tu predstavu. Tamo su me svi lepo dočekali, a kako je direktorki pozorišta Ljiljani tih dana bio rođendan, organizovala je predivnu zabavu za celu trupu na kojoj smo mogli i privatno da se družimo i bolje upoznamo.

Aleksandar Kukolj: Džudista u Zemlji izlazećeg sunca

Kanadski san

Jedan od stanova koje sam iznajmio nalazio se u prometnom delu grada Dundas, u kome je mnoštvo prodavnica i uvek mnogo ljudi. Posle jednog časa baleta krenuo sam tom ulicom, kad me je zaustavila simpatična devojka i dala mi vizitkartu. Njeno ime je Karolina, a radi kao bukerka modne agencije “Icons”. Već sutradan sam otišao u taj “Icons” i - potpisao dvogodišnji ugovor za zastupanje u Kanadi! Prvo slikanje sam imao već narednog dana za nemačkog fotografa koji me je odabrao za snimanje editorijala, i to nakon što su me ofarbali u teget jer su u agenciji procenili da ću tako izgledati zanimljivije za kanadsko trzište. Ponudili su mi i reklamu za jedan brend peciva i još neke komercijalne poslove, međutim, zbog obaveza u Srbiji to nisam mogao da prihvatim. Imam veliko iskustvo u modelingu, ali ovo je zaista bilo posebno, pošto se desilo sasvim neočekivano, u masi drugih ljudi i na drugom kontinentu. Kada me neko pita za to, samo namignem i kažem: “Znate ono, američki san”.

Sve je veće

Svih tih dana gledao sam da se ničim ne opterećujem. I hranio sam se tako da ne gubim mnogo vremena na to, obično sam uzimao ono što inače jedem u Beogradu. Zapravo, u Torontu sam se pre svega hranio utiskom koji je na mene ostavljao grad, i ljudi sa kojima sam se družio, susreti, boje, zvukovi. Primetio sam da je tamo sve nekako veće: zgrade, pa i porcije u restoranima, kafa koju naručite, automobili, i ulice su šire. Učinilo mi se da je i nebo tamo veće. Pored standardnih mesta za obilazak, mene u svakom novom gradu fascinira deo koji sam otkrijem i koji meni postane značajan i obeleži mi boravak snažnim ličnim osećanjem. U Torontu sam ostavio deo sebe u malenoj botaničkoj bašti, parku ispred zgrade jednog od stanova u kojima sam bio smešten. Odlazio bih u tu staklenu baštu i razmišljao o tome kako grad u koji prvi put dolazite može da vas prihvati, ljudi u njemu prigrle, i kako je tu sve lepo, gotovo bajkovito.

Aleksandar Stankov: Moje mistično putovanje po Svetoj zemlji

Kofer pun utisaka

Najjači utisak na mene je ostavilo jezero Ontario, koje se nalazi na granici SAD i Kanade. Sloboda koju sam osetio na ovom vodenom prostranstvu je neopisiva. Boravite u velikom, izgrađenom i uređenom, modernom gradu, i odjednom ste na mestu gde se svetlost kao u magiji presijava na vodi, drveće je živopisno kao na dečjim crtežima, i gotovo da ne srećete ljude, a ima ih mnogo. Sve je u nekom skladu. Tu sam voleo da se prepustim mislima i snovima. U Torontu nisam kupio ništa što bih posebno izdvojio. Najviše sam pazario sitnice i poklone, koji koštaju kao i ovde u Srbiji. Sebi nisam ništa kupio, a doneo sam tako mnogo sa sobom.