Predrag Velinović: Zašto je literatura moćnija od filma

Reditelj čiji je film ‘Nigde’ nedavno imao beogradsku premijeru i profesor televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u intimnoj abecedi otkriva zašto je pola noći presedeo u mraku dnevne sobe, koliko se divi transformacijama Šona Pena i zbog čega Miloš Crnjanski simbolizuje život u tragičnim vremenima

a “Ako”, film Lindsija Andersona. Kad sam ga gledao, shvatio sam da film ne mora da ima samo emotivnu snagu već i snažnu društvenu, pa i političku poruku. Angelopulos Teodoros. “Večnost i jedan dan”, savršenstvo stila.

b Benks Žan Žak. Sirova filmska snaga. Živeti film. Meni je omiljen njegov prvi film “Diva”. Vizuelna razbarušenost, muzika, neverovatna stvarnost. Iz asistenture u film, ljubav iznad formalnog obrazovanja.

c Crnjanski. Film i literatura, stalno preplitanje. Život u tragičnim vremenima.

č Čapek. Savremena naučna fantastika. Robot, prvi put u literaturi, danas važan junak žanrovskog filma. Ne samo onaj koji u filmu učestvuje već sve više i onaj koji film stvara.

ć Ćimino Majkl. “Lovac na jelene”. U karijeri svega sedam ili osam filmova, retki intervjui za medije. Ali bio je dovoljan samo jedan veliki uspeh da ostavi neizbrisiv trag. I jedan veliki neuspeh, “Vrata raja”, da u dušama zaljubljenika u film Ćimino postane neponovljiva rediteljska ličnost.

d Dostojevski. Literatura je ipak moćnija od filma. U Firenci ima jedna kuća, i jedna tabla na kojoj stoje datumi i godine u kojima je Dostojevski pisao “Idiota”.

Објава коју дели Milosh Bikovich/Милош Бикович (@bikovic) дана 18. Нов 2014. у 6:38 PST

dž Džabe. Ova reč nema nikakve veze sa svetom filma i književnosti, ali uvek se nasmejem kad neko kaže: “Obrazovanje je besplatno, al’ tebi je džabe”. Nisam rekao Džarmuš, namerno. Malo da se odmorimo od značajnih imena.

đ Điđa Karanović, “Grlom u jagode”. Kada smo zajedno radili na katedri, učio sam o stavu i odnosu koji profesor treba da ima prema predmetu i studentima. Principijelnost, pripremljenost, ozbiljnost.

e Etore Skola, meni omiljen italijanski reditelj, čije sam stvaralaštvo sam otkrivao. Kao i Ćimino, ali sa snimljenih četrdesetak filmova, napustio je ovaj svet prošle godine. Kada na nekim konkursima pitaju za vizuelne reference nekog mog projekta, uvek odgovorim Etore Skola.

f Fakultet dramskih umetnosti. Nisam mislio da će ta zgrada i ta institucija biti tako značajne u mom životu. I Felini. Pamtim nešto što je rekao, da je voleo da obilazi bioskope Rima kada se prikazivao njegov film, i da je bio srećan kada bi u sali izbrojao jedanaest gledalaca. Baviti se filmom ima smisla.

g Goluža. Junak jednog filma. I jednog romana. Mala sredina, velika laž, provincijske spletke.

h Hičkok. Preciznost. Posvećenost. Odlučnost, stav. Ne samo “Psiho”. Svakoga dana u šest, nakon napornog dana u studiju, ručak sa ženom za istim stolom u istom restoranu, godinama.

i Ivanov. Naziv jedne drame, i glavni junak Čehovljevog komada. Ko ne može da gleda neka pročita. Nezadovoljni stvaralac i velika promena. Komedija koja postaje drama.

j Jirži Mencl. “Strogo kontrolisani vozovi”. Gledao sam ga u dobu odrastanja. Humor koji se nalazio u toj priči pomogao mi je da lakše prebolim taj period. Humanost i provokacija. Kao kod Formana, češka faza.

k Kijarostami. Na ovom slovu izbor je preveliki. Mogla su tu da budu i braća Koen, i braća Kaurismaki. Kusturica. Ali niko kao Kijarostami nema toliko pesama u svojim filmovima. U dijalozima, naslovima, temama. Mnogo talenata u jednoj ličnosti. Tek u poznim godinama i poslednjim filmovima snimao je van Irana.

l “Leptirica”, “Luna Papa”. Dva naslova, dva različita filma. Đorđe Kadijević i strah, ja koji kao mali stojim u mračnom hodniku, uplašen i zbunjen. I neuhvatljiva mašta Hudojnazarova. Nekoliko snimatelja u “Luna Papi”, među njima i jedan naš, Dule Joksimović. Četiri godine krvavog rada. I film koji puca od života.

lj Ljubav. Stalno prisutna u svim filmskim žanrovima. I jedan žanr koji se samo time bavi, melodrama. I Haneke. Dugo mi je trebalo da ga zavolim. I nisam siguran da mi je to još uvek pošlo za rukom.

m Mikelanđelo Antonioni. “Crvena pustinja”, “Blow- Up”, “Profesija reporter”. Modernista, savremeniji od mnogo toga savremenog. Dug, predug kadar.

n “Nostalgija”. Tarkovski je, snimajući “Nostalgiju”, prešao u život svog glavnog junaka. Ni on se više nije vratio kući. A zatim njegov poslednji film “Žrtvovanje”, i poslednji kadar, toliko uzbudljiv, u širokom planu.

nj “Njujork, Njujork”. Martin Skorseze. Mjuzikl, žanr koji se voli ili ne voli. Reditelj raskošnog talenta, koji sve elemente filma, glumu, svetlo, scenografiju, kostim, aktivno uključuje kao podjednako važne u svoje filmove. Inače, još jedan komercijalni neuspeh Holivuda. Film je zaradio manje nego što je koštao.

o Ogist Limijer. Braća, drugi se zove Luj, koja su značajna za pronalazak kinematografa i početak snimanja filmova. Njihove biografije jednako su zanimljive filmske priče.

p Pazolini, Paradžanov. Buntovnici, neprijatelji režima, nekonformisti. Subverzivni, intelektualno superiorni. Život i film kao stalna borba.

r Ridli Skot. “Osmi putnik”, a pre svega “Istrebljivač” (Blade Runner). Pesma u svemiru. Kad se pojavio, “Istrebljivač” je bio komercijalni neuspeh. Popularnost je stekao video-izdanjem i televizijskim prikazivanjem.

s Sven Nikvist. Direktor fotografije preko koga dolazimo do Bergmana. “Krici i šaputanja”, fantastična likovnost spojena sa samom suštinom, sa filmskom pričom.

š Šon Pen. Niz transformacija u različitim ulogama. Prava škola američke filmske glume. U filmu “Drvo života” Terensa Malika bez imalo reči, samo govorom tela, stavom, pogledom kaže sve.

t Trifo. Krivac za posao kojim se bavim. “400 udaraca”, ja u godinama kada razmišljam šta ću da upišem, film koji se upravo završio na televiziji. Pola noći sam presedeo u mraku dnevne sobe, nešto me je udarilo, a ja pokušavam da shvatim šta. Život i film, znak jednakosti.

u “Urga”. Film Nikite Mihalkova. Nije moj omiljeni autor, ali taj film, uz “Varljivo sunce”, baš volim.

v Vajda Andžej. Svi razni ljudi od gvožđa, čelika i mramora nisu mi bili toliko važni kao jedna mala knjiga sa crvenim koricama, na kojoj je pisalo “Film zvani želja”. U njoj Vajda daje brojne savete drugim rediteljima oslanjajući se na sopstvena iskustva.

z Zoran Radmilović. Ne mnogo na filmu, znatno više na sceni. Sloboda improvizacije, osluškivanje publike, snaga trenutka. Tri najznačajnija elementa filma: naracija, gluma i slika.

ž Živko Nikolić. Završavao sam studije kada sam ga sretao u Knez Mihailovoj. Malo pogrbljen, sa teškim vunenim prslucima i zimi i leti zbog kojih se činilo da jedva hoda. Gledao sam sve njegove filmove, i dokumentarne i igrane, voleo sam mnoge. I pitao sam se, zašto film i život moraju biti toliko različiti.