Predrag Ejdus o supruzi Milici: Uspeo sam da osvojim jednu od najlepših žena Beograda

Premda ga je supruga Milica učlanila u Udruženje ‘Oganj’ koje se zalaže za kremiranje, doajen glume nema nameru da se povuče sa scene ili da napiše testament, već pravi planove o novim pozorišnim podvizima

Apsolutni posvećenik glumi, estetici i etici, umetnik Predrag Ejdus (70) ovu godinu će pamtiti po fantastičnoj sezoni, jednoj od boljih u karijeri dugoj pola veka. Imao je četiri premijere, trenutno igra u 14 predstava i u glavi “drži” hiljadu strana teksta. Pošto je kreirao fundus uloga za narednih nekoliko godina, uz to je pasionirani gledalac pozorišta, ne razmišlja o odlasku sa scene, kamoli o testamentu, iako u šali kaže da je već “spaljen čovek”.

- Supruga Milica me je učlanila u Udruženje “Oganj” koje afirmiše kremaciju, tako da sam, maltene, već spaljen. Ali, ne razmišljam o smrti, odlasku sa scene. Nemam ni velike planove. Pošto sam počeo da se bavim režijom, prošle sezone sam u Madlenianumu postavio predstavu “Kazanova protiv Don Žuana”, na koju sam ponosan i koja je popularna kod publike, verovatno ću narednih meseci režirati i novi komad po drami Svetislava Basare. Dakle, radiću na njemu kao reditelj i kao glumac, a partner će mi biti Bane Trifunović, sa kojim igram u “Hipertenziji”, takođe Basarinom delu. Tako da uopšte ne razmišljam šta će biti, kad će biti - koliko traje, neka traje. Uostalom, to ne zavisi samo od mene, svestan sam da, kao i na početku karijere, u priličnoj meri na to utiču razne okolnosti. Što se tiče dara, energije i iskustva, to je konstanta, samo je pitanje u kom trenutku će neko, pozorište ili reditelj, proceniti da sam im neophodan.

Nedavno ste dobili “Zlatnog ćurana” za životno delo. Da li je ta nagrada došla u pravo vreme?

- Svog prvog “Ćurana” dobio sam pre 25 godina za Joakima Vujića u divnom komadu “Kako zasmejati gospodara” Vide Ognjenović. To mi je jedna od najkomplikovanijih i najmilijih uloga. Fizički je veoma naporna, Joakim praktično leti sa svojom trupom ne bi li fascinirao knjaza, pa sam gubio po nekoliko kilograma tokom jednog izvođenja. Ne mogu da kažem da me ovaj drugi “Ćuran” nije iznenadio, a kad pogledam ko ga je sve dobio, od Mije Aleksića, Bate Bubuleje, Seke Sablić, do Olivere Marković i ostalih sjajnih komičara i rasnih dramskih umetnika, stvarno je lep osećaj biti u tom društvu.

Kad biste pravili presek, da li biste svoj život svrstali u komediju ili tragediju?

- Ono čime sam beskrajno zadovoljan, ne mogu da kažem i ponosan, jeste činjenica da sam imao šanse, ali i da sam se sam nametao u raznim žanrovima, od antičke tragedije i farse do tragikomedije, a to je ogromno bogatstvo.

Imate li strast koju krijete svih ovih godina?

- Sve svoje strasti sam iživeo, pa i one pogrešne, jer sam smatrao da je to meni kao glumcu dozvoljeno. Morao sam da uđem i u neke zabranjene prostore za koje ljudi misle da su opasni, da mogu da odvedu na stranputice. Ja sam sve doživljavao kao novo iskustvo, bez obzira na to što je ponekad bilo i ekstremno, bolno, možda čak i na ivici dozvoljenog.

Vidite li u nekom od mladih glumaca svog naslednika?

- Svojevremeno, na prijemnom ispitu na akademiji, profesor me je pitao koga imitiram jer mu se činilo da pokušavam da budem Stevo Žigon. Činjenica je da sam njega veoma voleo, pogotovo u ulozi Robespjera, koju smatram jednom od najvećih posle rata koje sam gledao kod nas, ali ni u primisli mi nije bilo da ga imitiram. Naravno, voleo sam i druge glumce i krao zanat od njih, baš kao što je imitacija jedna od glumačkih veština i nije slučajno što se traži na prijemnom. Ta sposobnost posmatranja, percepcije, preduslov je da se neko bavi glumom. S druge strane, ima dosta uspešnih glumaca iz srednje generacije, sa mnogima sam igrao u predstavama kad su počinjali i intenzivno sam pratio njihov razvoj, ali nijednog nisam smatrao svojim naslednikom, niti oni to misle.

Vaša kćerka Vanja je glumica, a i unuka Sana bi volela to da bude. Priželjkujete li da sve troje zajedno budete na sceni?

- Nisam oduševljen, iskreno. Naravno, ni svojoj kćerki nisam branio kada je odlučila da će biti glumica. Mnogo smo razgovarali o tome kako nije jednostavno baviti se ovim poslom, koliko treba sreće, odricanja, pameti, dara. Pritom, ukoliko se ne ostvarite u glumi, to je, verovatno, pet puta veća nesreća nego ako se ne ostvarite u nekoj drugoj profesiji. Taj kompleks vas prati kroz život, osećate da možete, a nešto vam to onemogućava, mnogo toga ne zavisi od vas. Iskoristite jednu, drugu, treću šansu i polako postajete neka vrsta činovnika, ili ne znam kako to da nazovem, nekoga ko igra nešto čime nije zadovoljan, ili ne igra uopšte mesecima. To su strašni stresovi. Uz to, ako napravite veliku pauzu, koliko god da imate iskustva, ponovo ste na početku. To sam video mnogo puta u životu, događalo se i meni, mada ne tako drastično, ali u svakom slučaju naš posao je permanentni trening i nije tačna ona priča da je to isto kao kad naučiš da plivaš ili voziš bicikl. Tako da nije pametno baviti se glumom. Čini mi se da je ženama još teže.

I vaš sin Filip je hteo da bude glumac?

- Da, i od toga mi se digla kosa na glavi. Filip je imao desetak godina i bio je voditelj u “Ispeci pa reci”, TV seriji za decu. Postao je zvezda i sećam se da je, kada smo bili na moru, pored nas prolazio autobus prepun dece i svi su nam mahali. Ushićeno sam otpozdravio, a supruga je počela da se smeje jer se ispostavilo da nemaju pojma ko sam ja, mahali su Filipu. Na sreću, on je odlučio da se bavi međunarodnim odnosima, završio je Fakultet političkih nauka.

Vi i vaša supruga Milica, poznati scenograf i arhitekta, zajedno ste više od četiri decenije. Kako ste izgradili stabilan brak?

- Ovog decembra je 42 godine otkako smo u braku. Ne znam šta je recept. Možda poverenje, koje vrlo često dolazi iz ogromnog nepoverenja, pa od velikog ide u blaže nepoverenje i onda dolazi do potpuno drugačijeg poimanja odnosa. Sopstvene i mane partnera počinješ da posmatraš kao vrline, shvataš da su vas problemi kroz koje ste prolazili kroz život udaljavali, ali i zbližavali. Nama su, uz sve to, deca bila stožer, izuzetno mnogo smo se bavili njima i njihovim odrastanjem i sazrevanjem. Tako je i danas, iako su oni odrasli ljudi i imaju svoje porodice. A dugovečnost braka povremeno i mene zaprepašćuje, mada, ako sam na nešto u životu ponosan, to nije ni na karijeru, ni na sve likove koje sam odigrao, nego na tu ulogu muža i oca porodice, koja ne samo da je opstala nego su moja deca izrasla u odgovorne ljude koji su stvorili svoje porodice i uravnoteženi su pored svih strahota kroz koje smo prošli u ovoj državi i u ovom gradu. Možda je najbolje u celoj toj priči to što su oboje izabrali profesije koje beskrajno vole i u kojima su uspešni.

Sećate li se trenutka kad ste prvi put videli Milicu?

- Primetio sam je mnogo pre nego što sam je upoznao. Stanovao sam kod Pravnog fakulteta, a ona je svakodnevno tuda prolazila sa drugaricama na putu do Arhitektonskog fakulteta. I stvarno je bila prelepa, pa su je primetili i svi drugi, ne samo ja. Mi smo u to doba bili klinci za njih, one su već bile studentkinje, a mi gimnazijalci. Nisam ni sanjao da će biti moja. Kasnije smo se i upoznali i sve je imalo prirodan put, pa je tako došlo i do našeg zbližavanja i braka. Venčali smo se kad sam se vratio iz vojske 1975. i naravno da sam bio ponosan na suprugu, ali i na sebe što sam uspeo da osvojim jednu od najlepših žena Beograda.

Nekad ste intenzivno igrali fudbal. Bavite li se danas nekim sportom?

- Fudbal sam igrao do pedeset i neke, kad sam shvatio da je to, u zdravstvenom smislu, opasan hobi. Jer, kad se u zatvorenom prostoru nađete sa svojim ludacima, ispisnicima koji igraju na život i smrt, nije baš zgodno. Kasnije sam odlazio na tenis, sada najviše šetam.

S kim ste igrali fudbal?

- U ekipi su bili Duško Kovačević, Goran Marković, Petar Božović, Bogdan Diklić, Milo Miranović, Milorad Vučelić i još puno sveta. Igrali smo dvaput nedeljno na 25. maju, a onda smo se preselili u Sportski centar Vračar. Utakmice su počinjale u deset uveče, igrali bismo da ponoći, a onda smo nastavljali druženje u Maderi.

Koja je bila vaša pozicija?

- Uglavnom krilo ili half.

Za koga navijate?

- Za Zvezdu, normalno. Pa zar ne sedimo u Maderi? Inače, ovo je moj omiljeni kraj grada.

Mnoge važne životne stvari desile su vam se oko Crkve Svetog Marka?

- Odrastao sam u Bermudskom trouglu: Zvezdara-Čubura-Vračar, ali sve najvažnije, prve ljubavi, cigareta, tuče, fudbal i druženje posle njega, dešavalo mi se tu oko Crkve Svetog Marka, gde i živim već dugo.

Irfan Mensur, sa kojim igrate u predstavi “Hor bečkih dečaka”, kaže da vam zavidi što ste i dalje veliki dečak, još više na vašoj duhovitosti koja ponekad prelazi u sarkazam. Je li to karakteristika sa kojom se čovek rađa ili se ona uči?

- Ne mogu da kažem da je to dominantna osobina moje ličnosti, ali uvek me je najviše nervirala ljudska glupost, prvo sopstvena, jer i ja sam pravio budalaštine i tek naknadno se osvešćivao do koje mere je nešto bilo retrogradno ili ishitreno, a onda glupost svih drugih. Naročito kad je reč o vremenu u kome živimo. Sarkazam je ostao spontano, ne sa namerom da nekog uvredim i povredim, ali ponekad ne mogu drugačije da se izrazim. Trudim se da ne budem prestrog i grub. U stvari, to je moj krik protiv gluposti, vređanja inteligencije, nemoralnih postupaka, kako u branši, tako i u širem društvenom kontekstu. Svakodnevno primamo ogroman broj informacija, prisustvujemo situacijama koje zahtevaju komentar, odnos prema njima, ali shvatite da nemate mogućnosti da utičete, i da na kraju krajeva to i nije vaš poziv.

Ova sezona vam je bila jedna od najboljih, imali ste četiri premijere.

- Počela je sjajnim Čehovljevim komadom “Ivanov” koji je na scenu Narodnog pozorišta postavila Tanja Mandić-Rigonat. Potom sam imao izuzetno lepo iskustvo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa Pirandelom u “Tako je ako vam se tako čini”, u režiji Jagoša Markovića. Treći zadatak ove godine, koja mi je, žargonski rečeno, bila veoma nabudžena, bila je predstava “Gospoda Glembajevi”, na poziv iz Dubrovačkih letnjih igara. Tumačio sam Ignacija Glembaja, i taj komad će biti na repertoaru i iduće sezone. I, četvrti projekat je predstava “Hor bečkih dečaka” koju je režirao Irfan Mensur, a osim nas dvojice, igra i Boda Ninković. Mali komad, ali što bi rekao naš narod, mnogo kazuje.