Jelena Bačić Alimpić: Kako me napustila hrabrost u Berlinu

Književnica je u nemačkoj prestonici obišla muzeje sa eksponatima iz vremena kad je grad bio podeljen, i imala nameru da se odevena u crnu kožu i rupičaste čarape upusti u avanturu istraživanja noćnog života, ali je u poslednjem trenutku od toga odustala

Sredinom novembra zaputila sam se u Berlin, prestonicu Nemačke. Iako sam mnogo puta boravila u toj zemlji, i obišla gradove poput Minhena, Frankfurta, Štutgarta, Diseldorfa, put me nikada nije odveo u Berlin. Ove jeseni krenula sam tamo s namerom da istražim građu za moju novu knjigu, i zaista sam se vratila prepuna utisaka. Četiri dana sam boravila u prekrasnom apartmanu u jednom od najlepših delova grada - Miteu, nedaleko od Aleksander placa, pored reka Špreje i Hafel koje tuda protiču.

Propala prilika

Berlin je grad kulture, politike, medija i nauke. Arhitektura, festivali i noćni život su nadaleko čuveni. Pre nego što ću se otisnuti u berlinsku avanturu, mnogo sam čitala i informisala se. Čula sam i da Berlin ima najbolje noćne klubove u Evropi, ali da su oni najpoznatiji uglavnom za homoseksualce ili svingere, i da je obavezna garderoba koža, bez štikli, čak i crni veš. I tako ja ponesoh kožnu haljinu, kožne pantalone i suknju, čak i rupičaste čarape, misleći da ću smoći snage i hrabrosti da istražim i taj segment ove evropske metropole, ali avaj... Ipak nisam bila dovoljno hrabra, ili luda, tumačite kako vam volja, te sam te iste kožne stvarčice netaknute vratila kući.

Medvedi

Naravno, obišla sam sve znamenitosti, počev od Brandenburške kapije, koja je jedna od najčuvenijih građevina na svetu. Posetila sam i Rajhstag, televizijski toranj i Kolonu pobede. Glavni motiv na berlinskom grbu, ali i obeležje grada jeste medved. Ove životinje u vidu skulptura možete videti na svakom koraku. Berlinski medvedi-drugari, “Buddy” i “Bears”, koji su kreirani 2001, važe danas kao nezvanični simboli modernog, otvorenog Berlina i svetu prenose poruku harmonije i mira.

Zid

Nisam stigla da odem u čuveni berlinski zoo-vrt, osnovan još 1844, ali svakako planiram to da učinim kada se jednog dana vratim tamo. Ono što je mene najviše interesovalo bili su muzeji nekadašnje Istočne Nemačke (DDR), i njih sam (ima ih dva) pažljivo obišla i odgledala dokumentarne filmove o izgradnji Berlinskog zida, njegovom padu, ali i vremenu kada je grad zidom bio podeljen na istočnu i zapadnu stranu. Te scene su mi se duboko urezale u sećanje. Čuveni “Čekpoint Čarli”, kontrolna tačka između Istočnog i Zapadnog Berlina, i danas postoji, ali samo kao turistička atrakcija. Nalazi se u ulici Fridrihštrase, a tu je smešten i mali muzej u kojem možete videti najvažnije dokumente iz tog perioda i čuti veoma zanimljive priče. Jevrejski muzej je impresivna moderna građevina čuvenog arhitekte Danijela Libeskinda koju svakako treba posetiti, kao i muzej KDR koji pruža uvid u paradokse života u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Od ostalih atrakcija tu je zgrada nemačkog parlamenta, koja je renovirana 1999, a krasi je prelepa kupola sa koje se pruža predivan pogled na grad. Aleksander plac je najpoznatiji trg, koji je danju i noću prepun ljudi, pretežno mladih, a oni ostavljaju veoma živopisan utisak sa svim onim tetovažama, pirsinzima, kosama obojenim u razne boje. Vrlo su dekadentnog i vrlo slobodnog modnog izraza.

Mala tajna

Jela sam tradicionalnu nemačku hranu i birala domaće restorane. Od čuvenih nemačkih kobasica, preko berlinskih šnicli do sočnih rebaraca. Vozila sam se i brodom rekom Šprejom, pa sam mogla da vidim i Berlin sa vode. Za kraj, tek da začinim ovaj putopis, otkriću vam malu tajnu: nikada neću zaboraviti jednu ružu iz Berlina.

Ne propustiti

U Francuskoj ulici (Französische Strasse) nalazi se trospratna prodavnica čokolade ‘Ritter Sport’. Tu se može kupiti čokolada, ali i napraviti sopstvena. Cena ove poslastice tu je najniža u gradu, u proseku jedna tabla košta manje od jednog evra.

Berlin trivija

Na svakom koraku mogu se kupiti kobasice kari-vurst, berlinski specijalitet. Istorija ovog jela datira od 1950, kad su Nemice pozajmile kečap, kari u prahu i vorčester sos od britanskih vojnika, izmešale ove sastojke i dobile sos za kobasice. One su se najpre prodavale građevinskim radnicima u kvartu Šarlotenburg, koji su obnavljali grad razoren u ratu.