Branko Rosić: Kako sam u Tokiju povukao rajsferšlus života i skinuo sav stres sa sebe

Novinar i pisac u prestonici Japana otkrio je kvart Harajuku sa najuzbudljivijom uličnom modom na svetu, omladinsku supkulturu u brojnim maid barovima, carstvo kompjuterskih igrica Akihabaru, ali je ipak najviše uživao u ramen supi sa rezancima

Neposredno pošto su se točkovi džinovskog aviona prilepili na betonsku pistu tokijskog aerodroma Narita, bilo mi je jasno da ovde sve funkcioniše kako treba. Sve je savršeno organizovano, pa nema “čepova” u kojima se obično zaglavljuju turisti dolazeći sa gejta na pasošku kontrolu.

Bio sam smešten u Tabati, kvartu u koji vas isporučuje Yamanote Line, železnička linija u centralnom prstenu metro prevoza koja povezuje sve glavne tačke japanske prestonice. Drugarica mi je pre puta otkrila da su stambeni kvadrati deficitarna stvar u Tokiju, uz rečenicu: “Začudiće te u koliko malom prostoru oni mogu da žive”. I deset minuta nakon što sam sišao sa Yamanota linije i otključao vrata stambene jedinice u kojoj je trebalo da boravim, mogao sam da zaključim da bi likovi iz najtrofejnijeg srpskog sporta, košarkaši, tu loše prošli. Recimo u toaletu, gde vam kolena, dok ste na WC šolji, udaraju u vrata.

Ali pošto nikada na putovanjima ne provodim mnogo vremena u hotelima i stanovima za iznajmljivanje, tako mi nije bio problem što sam u prostoru duplo manjem od beogradskog. A posle prvog sna, koji nije ni okrznuo džet leg, uronio sam u novi dan i sam Tokio. Put me je odveo u kvart Asakusa, koji bi mogao da se podvede pod stari deo grada.

Asfaltni krvotok

Asakusu čine prostrane ulice koje su odlične za prvu impresiju turističkog debitanta u Tokiju. U ovom delu grada nalazi se budistički hram Sensodži, koji spada u najlepše u zemlji. Duž čitavog kvarta često se srećete sa devojkama i ženama u kimonu i japankama. Mi bismo ih nazvali gejšama, ali nisam siguran da je to baš stopostotno tačan naziv. Ipak, sigurno je da su one u tradicionalnim nošnjama Japana, što bi kod nas izgledalo kao kad bi starim Beogradom išle devojke u jelecima i opancima. Ali to je zanimljivost i šarenolikost Japana.

 

Dijametralno suprotna situacija je u kraju grada pod imenom Harajuku. Taj kvart je postao svetski poznat po stilu oblačenja devojaka koje troše svoje visoke potpetice na ovim pločnicima. I to možda ponajpre zahvaljujući Gven Stefani, tačnije njenom hitu “Harajuku Girls” koji je napisala pokošena impresijama tamošnjom uličnom modom. Mada je nedavno čuveni japanski fotograf Šoiki Aoki izjavio da je ovaj modni epicentar sveta umro, jer se čuveni stajling klinaca sa ulice, koji se graničio sa likovima iz animiranih filmova, promenio. Komercijalizovali su ga korporacije, poznate ličnosti i likovi željni pažnje. Uprkos mišljenju hroničara najslavnijih kadrova iz istorije modnog buma Tokija, na trotoarima oko železničke stanice nailazio sam na tinejdžere “tapacirane” u najluđu garderobu i one koji kao da su ispali iz mangi. Harajuku modni stil obuhvata razne podžanrove kao što su: Lolita, ganguro (izblajhana kosa i kvarcovani ten), kigurumi (devojke kostimirane kao junakinje crtanih filmova), kogal (nošenje školskih uniformi).

Stajling

Taj Lolita stil i nošenje školskih uniformi, poput one koju ima Gogo Jubari u Tarantinovom filmu “Kill Bill”, večno je moderan stajling, i to ne samo u predrasudama i “prljavim” muškim maštarijama o Tokiju i Japanu. U kvartu Akihabara nalaze se mnogi “maid” barovi, a na ulici ih reklamiraju hostese obučene u školske uniforme ili one francuskih sobarica. Isti taj stajling imaju konobarice u “maid” kafeima koji su zaštitni znak Tokija.
Za Akihabaru, pored ovih Lolita devojaka, katakteristično je i da je ona carstvo mangi i kompjuterskih igrica, a obiluje i prodavnicama najluđih gedžeta. Dok šetate ovim delom grada posipaju vas pijuci i svetlo sa “gambling” mašina iz carstva “Pachinko”. Tu su i igraonice za klince sa aparatima obloženim manga herojima.

Pop senzacija

Kad sam spomenuo Tarantinov “Kill Bill”, postoji još jedan film koji nam je zagolicao maštu prizorima iz Tokija. To je “Izgubljeni u prevodu”, u kojem su prikazani mnogi toponimi i prizori iz života japanske prestonice. Naravno, tu je najpoznatiji pešački prelaz u kvartu Šibuja, preko kojeg za dva minuta pređe više od dve hiljade ljudi. A na pauzama za pešake oko trga kruže ogromni kamioni sa čijih hauba i prikolica zvučnici odašilju nove hitove džej-popa. Dok sam ja bio ukočen na crvenom svetlu, trgom su krstarili kamioni sa zvučnom reklamom novog hita “Love Queens” ženskog benda E-girls. Ovaj bend ima puno članica, ali ipak manje od džej pop senzacije, grupe AKB 48, koja je u jednom trenutku brojala 59 članica koje su često nastupale u već sada dobro znanoj školskoj uniformi, a ušle su na prva mesta top-lista ali i u Ginisovu knjigu rekorda.

 

Školjka na uhu

Pauzu od gradske vreve iskoristio sam za odlazak u oblast Hakone, u Onsen - termalno kupatilo, zapravo spa centar u prirodi na skoro pa otvorenoj lokaciji. Nikada se nisam tako opustio u životu, kao da sam povukao rajsferšlus života i skinuo sav stres sa sebe.
Posle toga sam mogao opet da zaronim u ponudu Tokija, pa i onu gastro, a tu preferiram ramen supu sa rezancima u činiji, sa komadima mesa po izboru. U kvartu Šinđuku sam se ponovo sudario sa mladićima i devojkama kao ispalim iz mangi. I iznova zaključio da je japanska prestonica grad sa najfascinantnijom omladinskom supkulturom na svetu.

I nije samo zbog toga Tokio jedan od najzanimljivijih gradova sveta. Taj osećaj sam imao i kada sam se vratio u Beograd i jurio stvari koje će me podsećati na godišnji odmor. Nekada se to podsećanje na godišnji odmor, a po povratku sa njega, osvežavalo letnjim hitovima ili stavljanjem one školjke na uvo iz koje je dopirao zvuk morskih talasa. Moj link sa proteklim godišnjim odmorom i podsećanje na njega je bilo ponovno čitanje Rjua Murakamija, gledanje fotografija sa puta i odlazak na ukusni ramen u jednom japanskom restoranu u Beogradu.

Ne propustiti

Rijokani su tradicionalna japanska prenoćišta u kojima se spava na tatamijima i futonima i jede lokalna kuhinja. Obično su skuplji od hotela, tradicionalni po stilu i atmosferi. Ipak, čak i u preskupom Tokiju može se naći rijokan po ceni od 40-50 evra za noć, što se smatra izuzetno jeftinim.

Tokio trivija

U visokotehnologiziranom Japanu sve više su u upotrebi ‘pametni’ klozeti, koji se zovu ‘washlet’. To je ‘mešanac’ bidea i kompjutera koji garantuje savršenu čistoću. Na WC šolji smešteno je dvadesetak dugmića, a tu je i daljinski upravljač. Uz njega je i uputstvo za upotrebu - korisno je.