Nik Kejv: Ceo moj život se vrti oko pokušaja da artikulišem gotovo opipljivu bol

Australijski muzičar snimio je album ‘Skeleton Tree’ i krenuo na evropsku turneju - u okviru koje je održao spektakularan koncert u Beogradu - samo dve godine nakon pogibije sina Artura rođenog u braku sa Suzi Bik, britanskim modelom uz koju se izlečio od zavisnosti od droge i našao sreću i smirenje

Kad je u julu pre dve godine poginuo njegov 15-godišnji sin Artur, koji je pod uticajem LSD-a pao s litice u blizini njihove kuće u engleskom gradiću Brajtonu, muzičar Nik Kejv je posle početnog šoka potpuno zanemeo, a onda je odlučio da krene dalje.

- Šta god da se dogodilo, jedino sam znao da moram da nastavim jer samo tako život ima smisla - rekao je.

Isto je učinio i mnogo puta dotad kad mu je bilo teško: nakon ljubavnih brodoloma, borbe sa zavisnošću od heroina, očeve smrti u automobilskoj nesreći... Krajem 2016. objavio je album “Skeleton Tree” i njegov nastanak zabeležio u dokumentarcu “One More Time with Feeling”, u maju ove godine predstavio je kompilacijski album “Lovely Creatures: The Best of Nik Kejv & the Bad Seeds 1984-2014”, a samo nekoliko nedelja posle svog 60. rođendana, koji je bio 22. septembra, krenuo je na veliku evropsku turneju, u sklopu koje je 28. oktobra nastupio u Beogradu.

Punim imenom Nikolas Edvard Kejv, odrastao je u Varaknabilu, gradiću s nekoliko hiljada stanovnika 330 kilometara severozapadno od Melburna, gde su njegovi roditelji, bibliotekarka Don i profesor engleskog i matematike Kolin Kejv, radili u školi. Inteligentan, ali buntovan i prgav, često je izazivao tuče, a u školi je stalno upadao nastavnicima u reč i provocirao ih, pa su za njega govorili da im predstavlja noćnu moru.

Zanimale su ga druge stvari - gledajući na televiziji američke šou-programe, od kojih mu se najviše sviđao onaj kantri pevača Džonija Keša “jer je u njemu bilo nečeg opasnog i bezobraznog”, kako je jednom rekao, maštao je o begu iz učmalog gradića u neku svetsku metropolu. A uz oca, koji je voleo da čita, osim muzike zavoleo je i književnost.

- Satima je meni i braći Timu i Piteru čitao klasike i tada bi postao druga osoba, puna energije i entuzijazma. Ja sam, doduše, osim beletristike ponekad poželeo drugačiju literaturu, a to mu se nije sviđalo. Jednom me ulovio kako čitam neki krimić pa se razbesneo i iščupao mi ga iz ruke. “Ako želiš da brojiš proklete mrtvace, pročitaj Šekspirovog ‘Tita Andronika’, rekao mi je - opisao je Nik epizodu iz svog detinjstva.

Kad se porodica preselila u veći grad Vangaratu, sa oko 20 hiljada stanovnika, Kejv je krenuo u srednju školu, ali ju je napustio već u drugom razredu. Tvrdio je da su ga izbacili zbog čestih ispada, ali je njegova majka objasnila da ga je ona ispisala kako bi školovanje nastavio u privatnom internatu u Melburnu. Nadala se da će se u sredini s nametnutom disciplinom njen sin smiriti, međutim, plan joj je neslavno propao.

Na času umetnosti u novoj školi Kejv je upoznao još jednog neprilagođenog buntovnika, gitaristu Mika Harvija, i s njim osnovao grupu "The Boys Next Door". Naziv benda, u prevodu Momci iz susedstva, bio je ironičan jer su pesmama poput “Masturbation Generation” prvenstveno hteli da šokiraju publiku ugledajući se na američke pank grupe The Stooges i The New York Dolls. Nastupali su po malim klubovima, ali kako su na njihovim koncertima često izbijale tuče - u kojima su učestvovali i članovi benda - mnogo vlasnika klubova nije htelo da ih zaposli, pa su, da bi lakše našli angažmane, 1978. promenili ime u The Birthday Party.

U to doba je Nik još muziku shvatao samo kao hobi, a prava ljubav mu je, govorio je, bila slikarstvo. Čak je 1976. upisao studije slikarstva na Institutu Kolfild u Melburnu, ali izdržao je samo dve godine. Nije mu se, naime, radilo ono što su profesori tražili od njega pa je tokom tog perioda predao samo jednu sliku - cirkuskog snagatora koji balerini viri ispod suknjice. Tako mu je ostala samo muzika, a za nju je imao i dodatni motiv.

- U školi su me devojke gledale s gađenjem, no čim bih se popeo na pozornicu, odjednom bih im postao zanimljiv - objasnio je.

Osim panka i devojaka, u njegov život je tih godina ušla i droga. Alkohol je pio već odavno, uz prijatelja čiji su roditelji imali malu pecaru, dok je na fakultetu počeo da uzima heroin i ubrzo postao zavisnik. A kako za drogu treba novac - koji on nije imao - život mu se pretvorio u vrtlog koncerata, drogiranja, nasilja, sitnih krađa i hapšenja. U zatvoru je bio i 11. oktobra 1978, kad mu je majka, koja je došla da plati kauciju za njega, rekla da je te noći u saobraćajnoj nesreći poginuo njegov otac.

- Kada pogledam unazad, vidim da se ceo moj umetnički život vrti oko pokušaja da artikulišem gotovo opipljivu bol nastalu kad je on otišao. U mom svetu je stvorena ogromna rupa koju sam mogao da ispunim jedino umetnošću. To je dar koji mi je dao otac, kao da je znao da mora da me pripremi za svoj odlazak. Počeo sam da pišem i imao sam osećaj da mi to pruža direktni kontakt s maštom, nadahnućem, na kraju i s Bogom - objasnio je jednom.

Nakon očeve smrti utehu je nalazio i u Bibliji, posebno u Starom zavetu, što je kasnije nadahnulo mnoge njegove pesme. Tih godina je s bendom odlučio da odu iz Australije. U domovini su, doduše, bili poznati u pankerskim krugovima, gde su stekli gotovo kultni status, ali želeli su da postignu više, a zemlja snova za njih je bila Engleska. Čitajući godinama britanski muzički časopis “New Musical Express”, Kejv se nadao da će u zemlji u kojoj su nastali Sex Pistolsi pronaći sredinu u kojoj će biti prihvaćen. No, kad je s grupom Birthday Party sleteo u Englesku, situacija se već bila promenila. Pank više nije bio u trendu, na sceni su se pojavili novi romantičari, pa su momci iz Australije i u Londonu opet bili autsajderi.

- Umesto da nas dočekaju kao svoje, kako smo se mi osećali, engleski muzički novinari opisivali su nas kao bizarne Australijance - izjavio je Kejv, koji je u Londonu u početku živeo u napuštenoj zgradi u četvrti Mejda Vejl.

O bizarnim Australijancima uskoro se ipak pročulo, i to ne samo zbog albuma kao što su “The Birthday Party” i “Prayers on Fire” nego i zbog burnih koncerata.

- Pili smo još na tonskoj probi, a kad bismo izašli na binu, već bismo bili mrtvi pijani. Basista Trejsi Pju jednom se samo srušio na pod, a kad je uspeo da se podigne, mi smo već svirali drugu pesmu. Sećam se i kako se Nik potukao s nekim manijakom iz publike i mikrofonom ga udarao po glavi, pa nismo znali treba li da odemo s pozornice ili da nastavimo da sviramo - opisao je gitarista Rouland S. Hauard jedan njihov nastup.

Kad im je nakon nekoliko godina dosadio kišoviti i skupi London, bend je 1983. novo utočište pronašao u Berlinu, gradu u kojem su tada živeli mnogi buntovni umetnici.

- Tamo smo pronašli komunu punu ljudi koji su razmišljali poput nas. Filmadžije, muzičari, slikari... Svi su nas prihvatili kao što nikada nisu ni u Australiji, niti u Londonu - rekao je Nik.

No, njegov bend se već sledeće godine raspao jer je on želeo da izvode samo njegove pesme, a gitarista Hauard to nije hteo da prihvati. Kejv je brzo osnovao novu grupu sa starim prijateljem iz Australije Mikom Harvijem i nemačkim muzičarom Bliksom Bargeldom, vođom benda Einstürzende Neubauten, kojeg je upoznao za šankom berlinskog bara “Risiko” u četvrti Krojcberg. S njima je pokrenuo sastav "Nick Cave & The Bad Seeds", a njihov prvi album - “From Here to Eternity” - kritičari su dočekali panegiricima. Za razliku od prethodnih albuma, na ovom je Nik potpuno promenio način pevanja.

- Shvatio sam da ne moram da urlam u studiju. Samo bih pojačao mikrofon i skroz mu se približio, pa bih pevao tiho, a glas mi je zvučao mnogo emotivnije i izražajnije - objasnio je.

U narednih pet godina, koliko su se zadržali u Berlinu, grupa je objavila čak pet albuma. To je impresivna brojka ako se zna da je sve to vreme Kejv bio zavisnik od heroina, ponekad u takvoj besparici da je morao da prodaje drogu kako bi došao do novca.

- Svi mi čujemo glasove u glavi, samo što su moji bili izuzetno bučni. Mogao sam ih utišati jedino heroinom - priznao je Nik, kojeg je od potpunog prepuštanju drogi spasila radna etika: nije propustio nijedan koncert ili termin za snimanje u diskografskom studiju.

Pomogla mu je i Anita Lejn, australijska pevačica s kojom je bio u nestalnoj vezi od 1978. Ona je ostala u domovini, ali dolazila mu je u posetu kad bi mu bilo najteže. Kejv i danas na desnom ramenu ima tetovažu s njenim imenom, kao podsetnik na njenu ljubav.

Anita ga je naterala da 1988. ode na rehabilitaciju, nakon čega je, kako je sam rekao, posložio stvari u svojoj glavi. Snimio je album “Tender Prey” s hitom “The Mercy Seat”, na kojem se iz bučnog buntovnika pretvorio u nežnog, ali gnevnog pesnika, otvorivši svojim pesmama put prema novoj publici. Posle tog albuma nameravao je da se preseli u Njujork - no zbog ljubavi je završio u Brazilu.

Na promociji svog albuma u Sao Paulu 1989. upoznao je zanosnu novinarku Vivijan Karneiro, te je odlučio da ostane neko vreme s njom. Uskoro su se i venčali, a 1991. rodio im se sin Luk - samo deset dana nakon što je Nik iz kratkotrajne veze s australijskom manekenkom Bo Lazenbi dobio sina Džetroa - kojeg je video tek kad je dečaku bilo šest godina.

- Nije tada uzimao heroin, no to ne znači da nismo pili i radili razne druge gluposti. Gledajući unazad, nije mu bilo lako. Nije znao portugalski pa nije mogao u potpunosti da se uklopi u društvo. Verovatno se zato pri kraju našeg braka vratio drogi - kazala je Vivijan Karneiro, koja je s Kejvom ostala šest godina.

Dok mu se zbog narkotika raspadao privatni život, Nik je pripremao “Murder Ballads” (Balade o ubistvima), njegov komercijalno najuspešniji album dotad, ponajviše zahvaljujući pesmi “Where the Wild Roses Grow” koju je otpevao s australijskom pop princezom Kajli Minog. Govorkalo se da su njih dvoje i u ljubavnoj vezi, no oboje su to demantovali. Kejv je zaista bio zaljubljen, ali ne u Kajli, nego u britansku kantautorku Pi Džej Harvi, s kojom je snimio numeru “Henry Lee”. Njihov prvi poljubac bio je na snimanju video-spota za tu pesmu, no strasti su se brzo uzburkale i iza kamere. Pevačica ga je ostavila posle samo tri meseca i slomila mu srce, a on je nesrećnu ljubav pretočio u emocijama nabijeni album “The Boatman’s Call”.

- Istina je da taj period nije bio srećan za mene, ali sam barem iz njega izvukao dobre pesme - kazao je muzičar.

U to doba je već ponovo bio zaljubljen. U londonskom Prirodnjačkom muzeju, gde je na nagovor prijatelja došao na modnu reviju, upoznao je manekenku Suzi Bik.

- Pomislio sam da gledam najlepšu ženu na svetu. To i danas mislim - opisao je njihov prvi susret.

Uz njenu pomoć napokon se izlečio od zavisnosti pa su se 1999. venčali i preselili u Brajton, gradić na jugu Engleske, gde je kupio porodičnu kuću i stančić za svoju kancelariju, i u njemu svaki dan barem osam sati pisao pesme. Suzi je prestala da radi nakon što je 2000. rodila blizance Artura i Erla, a Nik je snimao albume i odlazio na turneje. Život mu izgledao poput idile - a onda je u julu 2014. Artur poginuo.

- Isprva sam mislio da se povučem u sebe jer nisam mogao da tugujem u javnosti. No, s vremenom sam shvatio da se čovek lakše oporavi ako drugima pokaže svoju bol. Zato Suzi i ja pazimo jedno na drugo i ne dopuštamo da se udaljimo od stvarnosti - rekao je.

Posle sinove smrti snimio je album “Skeleton Tree” i dokumentarni film u kojem se vidi kako Artur peva pesmu koju je napisao sa ocem i bratom.

- Suzi zna da sam na neki način predator. Sve što nam se dogodi u životu ja uzmem, sažvaćem i ispljunem u obliku pesme. Ponekad uspešno, a ponekad i ne - kazao je Nik Kejv.