Marijana Vasilesku: Ljudi u Srbiji su dobri i talentovani

Osim što mnogo vremena i energije ulaže u posao kojim se bavi, predsednica Izvršnog odbora ‘Sberbanke’ stiže da se posveti sportskom planinarenju zahvaljujući kojem se ispela na neke od najviših svetskih vrhova

Predsednica Izvršnog odbora “Sberbanke” u Srbiji Marijana Vasilesku kaže da današnji klijenti traže takozvanu ekonomiju vremena, odnosno praktična rešenja. “Sberbanka” je to prepoznala, pa je zahvaljujući programu lojalnosti i super kartici broj svojih korisnika u poslednje četiri godine povećala na milion.

- Dobro smo osmislili ponudu i ona nam je otvorila lep put, tačno razumemo šta je određenom profilu korisnika naših usluga potrebno: ušteda vremena uz obavljanje nekoliko poslova istovremeno. Dok kupuju u supermarketima, mogu da plate i ostale račune, a pritom ne moraju da odlaze u banku - ističe Marijana Vasilesku i napominje: - Uz dodatne popuste u supermarketima “Roda”, “Merkator” i “Idea”, kartice obezbeđuju i popust na pumpama “NIS Gaspromnjefta”, a uskoro ćemo predstaviti još jedan projekat lojalnosti koji će klijentima pružiti još veći komfor.

PRIČAJ SRPSKI DA TE SVI RAZUMEJU

Marijana je na poziciji predsednice Izvršnog odbora “Sberbanke” od decembra 2016, a pre toga je tri godine bila član IO zadužena za poslovanje sa stanovništvom, fizičkim licima i mikropreduzećima.

- To su nam glavne ciljne grupe u Srbiji i u tim sferama postigli smo najveći uspeh, ali, kao i na globalnom nivou, uspešno poslujemo i sa velikim korporativnim klijentima i srednjim i malim preduzećima. Otkako je “Sber banka” kupila “Volksbanku”, 2012. godine, krenuli smo prvo u definisanje, a zatim i primenu strategije poslovanja, koja sad obuhvata sve, od građana do velikim kompanija.

Pošto je rođena i školovala se u Rumuniji, a kasnije radila u brojnim međunarodnim finansijskim institucijama, zatim u filijalama “Sberbanke” u Rusiji i Kazahstanu, može da uporedi izazove poslovanja na različitim tržištima.

- Na sreću, bila sam u prilici da dosta radim u inostranstvu, da upoznam brojne kulture i osobenosti svake od tih zemalja. Srbija je specifična po tome što kod mnogih ljudi postoji kompleks inferiornosti, što je verovatno posledica raspada nekadašnje Jugoslavije. I potpuno je neosnovan, jer su ovde ljudi veoma dobri, talentovani, s visokim nivoom obrazovanja. Smatram da im nedostaje malo više vere u sebe i sopstvene mogućnosti. I mi u Rumuniji nosimo se sa istim problemom, uvek mislimo da je trava zelenija u komšijskom dvorištu, ali potrebno je i vreme da se to iskoreni. Važno je imati kontakt s drugim kulturama i načinima rada, ali i biti dosledan i uporan u onome čime se baviš, onda uspesi sigurno neće izostati. Ljudi ovde žele da se dokažu, samo ih treba malo pogurati da bi postigli sjajne rezultate. Takođe, u Srbiji mi je mnogo lakše da obavljam posao bez jezičke barijere, jer sam srpski zbog očeve familije, Srba iz Banata, učila odmalena. Od dolaska upotrebljavam ga u svakodnevnim kontaktima, a nemam ni dana zvanične škole jezika, sve sam usvojila usput. Bio je to poseban izazov, baš kao i pozicija predsednice Izvršnog odbora, jer podrazumeva da se uključite u sve segmente poslovanja, dok sam se kao član borda bavila samo mikrokompanijama i građanima.

Srpsko tržište je, smatra, vrlo interesantno, postoji dosta mikrofirmi i kompanija koje se bave digitalizacijom, s vrlo kreativnim rešenjima i idejama koje treba podržati.

- Mislim da je to jaka strana Srbije, sektor usluga s konkurentnim cenama i odličnim kvalitetom. Ne zanemarujemo ni kreditiranje poljoprivrede, prisutni smo na sajmovima i imamo programe za subvencije. Ipak, naša strategija je okrenuta “retail” bankarstvu, pošto smo se kasnije u to uključili. Samim tim i izazov je veći, kako postaviti uspešan biznis model, i verujem da smo to dosta dobro uradili. Ono što je za druge banke alternativno poslovanje, za nas je mejnstrim, a u čitavu priču ušli smo s malim troškovima. Jedan od indikatora efikasnosti jeste koliko možeš prihoda da ostvariš sa što manje troškova, a kod nas je taj procenat 30 odsto, dok je u velikim svetskim bankarskim grupacijama iznad 50 odsto. Verovatno je značajno i to što smo banka koja je dominantna na ruskom tržištu, jer Srbi dosta putuju i znaju za “Sberbanku”. To nam je dodatni plus.

UPORNOST JE KVALITET

Osim što je veoma posvećena poslu, Marijana već godinama ima i ozbiljan hobi - planinarenje, koje je zavolela još kao mala, potom joj je ono ušlo u krv pa je počela sve ozbiljnije da mu se posvećuje. U Rumuniji je osvojila sve vrhove.

- Kako upoznaješ nove ljude i osvajaš vrhove, počinješ sebi da postavljaš nove, više ciljeve. Kad izabereš planinu, shvatiš da za nju treba da se pripremiš, da budeš u dobroj formi, pa svakog vikenda slobodno vreme provodiš planinareći. Jedan od najvećih izazova bio mi je Elbrus, pre desetak godina, a kako sam bila jedina u grupi koja je govorila ruski, poverili su mi organizaciju puta. Tražila sam tri ponude, kao i u bankarstvu, da bih odabrala najbolju, pošto sve treba veoma dobro isplanirati. Vrh visok 5642 metra bio je prvi ozbiljniji koji sam osvojila, a fizička forma i pripreme bili su najmanji problem, jer se tamo vreme vrlo brzo menja. Strepela sam i da ne budem najslabija karika u timu, da ne moraju zbog mene da se vrate. Od osam-devet učesnika ekspedicije samo nas troje se s vodičima popelo na vrh, koji se nalazi na ivici kratera vulkana. U tom momentu sam pomislila šta mi je to u životu trebalo. Međutim, kad sam se spustila u bazni kamp, na oko 4.300 metara, posle dobrog sna, već sutradan sam počela da pravim planove za sledeću ekspediciju.

Usledio je zatim i Kilimandžaro pre tri godine, na koji se ispela u društvu mlađe kćerke.

- Moj cilj je bio da osvojim vrh, a želela sam da ona stigne do poslednjeg baznog kampa na oko 4.600 metara. Tokom ekspedicije više sam vodila računa o njoj nego o sebi, strahujući da li će izdržati. Planina je vrlo zanimljiva, a i Tanzanija je lepa zemlja, i to mi je možda bio jedan od najkomfornijih uspona, nosili smo samo svoju opremu, tešku nekoliko kilograma. Krenuli smo u ponoć, da ne vidimo okolinu, pošto je put izazovan, a i bilo je veoma hladno. Međutim, kad stignete na vrh, taman na vreme da posmatrate neverovatan izlazak sunca, taj trenutak vredan je svakog napora. Osećate se sićušno, i to vas nauči da sujetu i ego treba spuštati, jer ćete se popeti samo ako vam to planina dozvoli. Iskustva stečena u planinarenju mogu se iskoristi i u poslu: učiš kako da se prilagođavaš. Nisi bolji od najslabijeg člana svog tima i ne možeš pustiti da on odustane, time nećeš ništa postići.

Ubeđena je da je velika arogancija ići u svet a da prethodno nisi obišao planine u košiluku, pa planinari i po Srbiji i regionu.

- U Rumuniji sam se popela na sve vrhove, ovde sam bila na Rtnju, Staroj planini, Midžoru. Letos sam bila na Triglavu, nedavno i na Durmitoru, kao i na austrijskom Grosglokneru. Ali sigurna sam da postoji još neki vrh koji čeka da ga osvojim. Zahvaljujući planinarenju stekla sam i mnogo prijatelja - otkriva Marijana.