Kultni predmet ženskih želja: Manolo Blanik ili umetnost cipela

Dizajner cipela koji velikom izložbom obeležava 45 godina karijere osvojio je žene svojim kreacijama: nose ih holivudske zvezde, prve dame i krunisane glave, a Madona je za njih rekla da su bolje od seksa - i duže traju

A post shared by MANOLO Documentary (@manolofilm) on May 16, 2017 at 8:54am PDT

Manolo Blanik, genijalni dizajner cipela, slavi 45 godina plodne karijere, a tu veliku godišnjicu obeležava putujućom izložbom pod naslovom “Umet­­nost cipela”, koja s više od 200 pari čudesnih rukotvorina daje presek njegovog stvaranja i potvrđuje njegov izuzetni talenat. Početkom godine krenula je iz Milana, gde je Blanik i započeo karijeru, od maja je bila u Ermitažu u Sankt Peterburgu, koji je izabran zato što je dizajner često crpeo inspiraciju iz tradicionalnih rus­­­kih motiva, a sad je stigla u muzej Kampa u Pragu, rodnom mestu Blanikovog oca. U novembru se seli u Museo Nacional de Artes Decorativas u Madridu, čime se odaje počast Španiji, odakle je Blanikova majka, a u proleće sledeće godine odlazi u muzej BATA u Torontu, gde je na pet spratova smeštena najveća zbirka cipela na svetu. To je pravo mesto za dizajnera koji je svetu pokazao da cipele mogu biti i mnogo više od obične obuće - statusni simbol, samosvesni modni izraz, odraz stila i kultni predmet želja vredniji od novca i nakita.

Cipele Manola Blanika nose žene koje se sma­­traju ikonama stila i elegancije, kao što su model Karli Klos, Ma­­­dona - koja je izjavila da su bolje od seksa, a i duž­e traju – kao i legendarna modna urednica Ana Vin­­­tur, kojoj je Blanik napravio par salonki za odlazak u Bakingemsku palatu kad ju je kraljica nagradila plemićkom titulom.

- Ana nikad ne nosi salonke, ali zna da u Pa­­latu ne može u svojim omiljenim papučama, pa smo joj napravili par cipela - rekao je Blanik.

A post shared by Manolo Blahnik (@manoloblahnikhq) on Oct 23, 2017 at 9:57am PDT

Princeza Dajana znala je da sedi na podu Blanikovog ateljea i čavrlja s majstorom dok je isprobavala par za parom, nosila ih je i Džeki Onazis, a kad je Bjanka Džeger 1977. na svoj rođendan ujahala na belom konju u njujorški klub “Studio 54”, na no­­­gama je imala bele Blanikove ci­­­pele. Manekenka Kejt Mos udala se u modelu koji joj je Blanik napravio po želji, postavljenom plavim satenom - tako da cipele budu ono “nešto plavo” koje nalaže tradicija, a urednica “Voguea” Aleksandra Šulman je izjavila: - Da je Bog hteo da nosimo cipele ravnih đonova, ne bi stvorio Manola Blanika.

Dizajnera obožavaju bogate i slavne da­­me, ali i žene znatno skromnijih prihoda, koje su spremne da štede kako bi priuštile par njegovih cipela - jer znaju da će u njima delovati ženstveno i senzualno. Kako je jednom objasnio sam Blanik:

- Dobra cipela potpuno menja način hoda, i to odmah. Ranije se govorilo da visoke potpetice daju ženi moć, što mislim da je čista glupost. Ali istina je da joj daju seksepil. Uz to, moje cipele nisu samo seksi nego su i udobne, čak i kad imaju potpeticu od 11 cm.

Dok slavni Kristijan Lubuten tvrdi kako nije njegovo da razmišlja o tome hoće li njegove cipele biti udobne, za Blanika je udobnost na prvom mestu.

- Neki kažu kako se za lepotu mora trpeti, i da su visoke pete jednostavno mučenje za nogu. Ali nije prirodno da nešto boli. Razrađivao sam to godinama i znam tačno kako treba postaviti petu da cipela bude prijatna. Ako promašite to mesto samo za milimetar, loše je. Volim i da preterujem i da smišljam ekscentrične modele, ali ako cipela nije udobna, niste napravili ništa. Nema ničeg šarmantnog u ženi koja u svojim cipelama ne može da hoda - objasnio je Blanik, koji je dugo lično isprobavao sve svoje cipele, cupkajući na visokim potpeticama po fabrici u blizini Milana. Sad ima zaposlene koje to rade umesto njega.

- Jedna od tih žena ima velike, mediteranske noge, i ako ona može lepo i udobno da hoda, onda sam sto posto siguran da je cipela savršena - kaže Blanik.

Na svakom modelu radi dugo i potpuno posvećeno, a za razliku od većine dizajnera, koji modele crtaju kompjuterski i više uopšte ne zalaze u fabriku, perfekcionista Blanik dobar deo posla obavlja sam, ručno: najpre u svom studiju, uvek odeven u beli laboratorijski mantil, crta model, zatim oblikuje potpeticu, potom kroji i šije prototip, pa ga tek onda šalje u proizvodnju. I u fabrici se mnogo toga radi ručno, pa su već i zbog toga njegove cipele među skupljima na tržištu, s cenama koje počinju od 400 dolara i penju se do čak 14 hiljada dolara, za duboke čizme od krokodilske kože. Ali žene su spremne da plate te vrtoglave iznose za par cipela iz snova, a mnogi muškarci su priznali kako su kupujući supruzi na poklon cipele ove marke vrlo pametno uložili novac, jer im je to spasilo brak. Ipak, neki brakovi pukli su upravo zbog ovih cipela: Sejdi Frost shvatila je da je muž Džud Lo vara kad joj je zabunom dao prekrasne Blanikove čizme, ali pogrešne veličine - jer ih je kupio za Nikol Kidman!

Blaniku su već 74 godine, ali taj sedokosi doterani gospodin, koji se u javnosti pojavljuje isključivo u odelu i s leptir-mašnom, još ne razmišlja o penziji.

- Imam više energije nego ikad pre. I ne znam šta bih radio - da ne radim - izjavio je dizajner, koji je strast prema lepim cipelama nasledio od majke Špankinje. Ona je sama naučila da pravi cipele kad u nestašici Drugog svetskog rata nije mogla da nabavi model kakav je htela.

Manolova majka rođena je na kanarskom ostrvu Santa Kruz de la Palma, a otac Čeh u Pragu; upoznali su se kad je on došao na izlet na Kanare, zaljubili se, venčali i ostali da žive na ostrvu, gde su kupili plantažu banana. Na ostrvu nije bilo televizije ni avionske veze s kopnom sve do 1967, i u tom izolovanom svetu Manolo i njegova sestra Evanđelina, koja danas radi s njim, proveli su srećno detinjstvo, okruženi čarobnom prirodom. Školovali su se kod kuće s tutorima, dok su im roditelji čitali na engleskom, a sluškinje pevale andaluzijske pesme. Iako su modni časopisi kao što su “Vogue” i “Glamour” - na koje je majka bila pretplaćena - na njihovo ostrvo stizali s mesecima zakašnjenja, moda se i te kako pratila, a porodica je redovno putovala u Pariz i Madrid kako bi majka naručila nove haljine, najčešće kod svog omiljenog kreatora Balensijage. I mali Manolo je pokazivao zanimanje za modu, pa je svom terijeru vezivao svilene trake oko noge, šio čarapice za pripitomljenog majmunčića i, kako je sam rekao, “opsesivno oblačio sve što se kretalo”.

Roditelji su ipak zaključili da bi njihov sin mo­­­gao da napravi karijeru u diplomatiji, pa su ga po­­­slali na studije u Ženevu, gde je i stažirao pri Ujedinjenim nacijama. Ali Manolo je brzo shvatio kako to nije posao za njega, pa se prebacio na studije književnosti, a onda i od toga odustao i preselio se u Pariz, gde je studirao umetnost, družio se s Palomom Pikaso i radio u butiku s vintidž odećom.

Napokon je 1968. stigao u London, tada svetski centar svega što se događalo u muzici, umetnosti i modi, i shvatio da tu pripada. Kretao se u društvu umetnika, visio u kinoteci, radio u butiku jedva sastavljajući kraj s krajem, i sanjao o karijeri scenografa. No, koliko god da je voleo London i Engleze, Manolovu karijeru odredila je jedna Amerikanka: legendarna urednica “Voguea” Dajana Vrilend. Manolo joj je jednom pokazao skice za pozorišne scenografije, ali Vrilendova je za­­­pazila šarmantni crtež ženskog članka, oduševila se i nagovorila ga da dizajnira - cipele.
Poslušao ju je, ali mu je jedna početnička greška gotovo uništila karijeru pre nego što je i počela. Među prvim kolekcijama za koje je dizajnirao cipele bila je ona za reviju Britanca Ozija Klarka, modnog kreatora raskošnog talenta, čiji je rad obeležio šezdesete godine. Tad još neiskusni Blanik nije u potpetice umetnuo čvrste podupirače, pa su slavne manekenke Tvigi i Amanda Lir, inače muza slikara Salvadora Dalija, teturale i ljuljale se po modnoj pisti kao da gacaju po živom pesku.

- Pomislio sam, ovo je kraj, gotov sam, mogu da zaboravim na karijeru. Ali nekako se to teturanje svima svidelo, rekli su: “Gle, to je novi hod.” I tako mi je greška otvorila put prema uspehu - seća se Blanik, kome je i danas, nakon 30 hiljada pari cipela koje je dizajnirao, najdraži onaj koji je napravio 1971. za Klarka - sandale sa zelenim bršljanom koji se obavija oko noge, a s njega vise trešnjice.

Već 1973. otvorio je svoj prvi butik pod nazivom “Zapata”, u londonskoj četvrti Čelsi, gde je nudio kreacije s elegantnim visokim potpeticama, sasvim drugačije od tadašnjih glomaznih platformi i debelih peta. Zato su tamo redovno svraćale urednica britanskog “Voguea” Grejs Kodington, holivudska zvezda Lorin Bekol i tada mlade glumice Džejn Birkin i Šarlota Rempling, kojima se vrlo sviđalo to što Blanik radi. Česta gošća bila je i Bjanka Džeger, tad još supruga frontmena Rolingsto­­nsa, s kojom se dizajner toliko sprijateljio da je ponekad čuvao njenu kćerkicu Džejd i čak joj menjao pelene. Samo godinu kasnije Blanik je izašao na naslovnoj strani “Voguea”, prvi muškarac kome je to uspelo, sa čašom šampanjca u ruci i u zagrljaju još jedne bliske prijateljice, glumice i manekenke Anđelike Hjuston.

Sedamdesete su za Blanika bile godine kreativnih uspeha, ali i burnih zabava, od kojih, prema vlastitim rečima, nije propustio nijednu.

- Izlazio sam svake večeri posle posla, jednom obučen kao švedska kraljica Kristina, drugi put kao Aladin. Bila su to divna vremena, London je bio drukčiji nego danas, a ljudi nisu marili toliko za novac koliko za užitak - tvrdi Blanik, koji se i danas druži s prijateljima iz tog vremena, poput Anđelike ili fotografa Dejvida Bejlija, čiji je sin jedno od mnoge dece kojoj je bio kum na krštenju.

Uz sve prijatelje, u Blanikovom životu ne postoji - i koliko je poznato, nikad nije postojala - ni muška ni ženska osoba s kojom bi ga vezivalo nešto više od prijateljstva. Možda je zato svu svoju energiju usmerio na posao, u kojem je postigao maksimum. Tokom karijere, Blanik je otvarao butike širom sveta, prvo u Njujorku i Vegasu, a onda u Istanbulu, Atini, Singa­­­pu­­ru, Hong Kongu i mnogim drugim gradovima, dobio niz priznanja - uključujući i odlikovanje koje mu je 2007. predala lično kraljica Elizabeta II i nagradu za izuzetan uspeh Britanskog modnog udruženja – a sarađivao je sa svim najpoznatijim modnim magovima, od Kalvina Klajna, Iv Sen Lorana i Bila Blasa, do Džona Galijana, Ajzaka Mizrahija i Zaka Posena. Radio je i s Viktorijom Bekam, kao i s Rijanom.

Uprkos primamljivim ponudama koje je dobijao tokom godina, nikad nije prodao svoje carstvo i, za razliku od mnogih modnih dizajnera, ostao je sam svoj gazda.

- Ne volim velike kompanije gde se za svaku sitnicu mora beskonačno sastančiti. Ne mogu se time baviti, niti nameravam da se na to privikavam. Sad sam već prestar za takve stvari. Sve dok mogu da plaćam stanarinu i račune, dobro je - rekao je nedavno Blanik, koji se ponosi time što je potpuno nezavisan i slobodan.

- Više me ne brine ni tiranija javnog mnjenja. Pitaju me kako to da sam toliko dugo izdržao. Znate kako? Zato što nikad nisam pravio kompromise. Ja sam čovek koji govori “ne” - objasnio je dizajner koji se nikad nije povodio za trendovima, ali je zato on sam toliko u trendu, da ga mnogi kopiraju, što dovodi i do smešnih situacija: jednom je u Milanu spazio dve Kineskinje s cipelama njegovog dizajna, ali u boji koju nikad nije video. Upitao ih je odakle im cipele, a Kineskinje su odgovorile: - Manolo Blanik!

- A ne - užasnuto je viknuo dizajner. - To nije Manolo, to je plastika!

Poslove u Americi za Blanika uspešno vode Džordž Malkemas i njegov zamenik Entoni Jurgaitis, koji su pre više od 35 godina preuzeli tada malu i nepoznatu firmu i pretvorili je u carstvo vredno 100 miliona dolara. Blanik - koji za sebe kaže da je nevinašce kad je posredi novac - može da se u potpunosti osloni na tu dvojicu, koji su i privatno životni partneri, isto kao što se u Evropi oslanja na sestru Evanđelinu i sestričinu Kristinu. Njih dve vode kancelarije u Londonu, dok je Blanik za život odabrao Bat, u koji se zaljubio kad ga je prvi put posetio 1983, s Grejs Kodin­­gton, i smesta tamo kupio kuću iz 18. veka. Ali, uprkos legendama koje se o tome ispredaju, tvrdi da u kući ne drži baš svaku cipelu koju je dizajnirao tokom karijere.

A post shared by MANOLO Documentary (@manolofilm) on Jul 13, 2017 at 11:43am PDT

- Da u njoj držim 30 hiljada pari cipela, cela kuća bi se srušila - objasnio je Blanik, koji se u svom domu okružio dragim knjigama i starim filmovima, kako bi se odvojio od modernog sveta punog neznalica i lažnjaka, u kojem se, priznaje, oseća sve nelagodnije.

- Vremena su bila drukčija, idoli su bili drukčiji. Džin Šrimpton, Tvigi... to su pravi idoli. Danas više ne znaš ko je šta. I toliko ih mnogo ima, tih slavnih. Selebriti. Mrzim tu reč. U moje vreme, ljudi su nešto radili. I onda su ih ostali oponašali. A sad se sve promenilo - tužno kaže Blanik.