Goran Skrobonja: Kako odoleti dobrom pečenju, odličnoj pesmi i pametnoj i lepoj ženi

Pisac i prevodilac, autor veoma čitanog romana ‘Kad kažeš da sam tvoj’, povremeno je nostalgičan iako zna da je to osećanje zavodljivo i donekle opasno, postao je izbirljiv u odabiru ‘dobre kapljice’, a rođendane proslavlja kao nužno zlo

Šta vas je inspirisalo da napišete roman “Kad kažeš da sam tvoj”?

- Najkraće rečeno, život. Život moj, mojih drugova i cele generacije koja je bila mlada u osamdesetim godinama prošlog veka. To je jednostavno - naša priča.

Jeste li nostalgični?

- Povremeno. Ali nostalgija je zavodljiva i donekle opasna; u čovekovoj prirodi je da zaboravlja ružne a pamti i glorifikuje lepe trenutke. Nostalgija je lepa i poželjna, sve dok ne sklizne u patetiku, onda postaje tegobna i suvišna.

Putovanje Gorana Skrobonje : Švedski socijalizam, red, mir i ekologija

Da li je lakše pisati ili prevoditi?

- Ovo je lako pitanje, znam odgovor! Mnogo je lakše prevoditi nego pisati. Opet, ponekad je mnogo teže dobro prevoditi nego dobro pisati.

Dela kog pisca su najviše uticala na vas?

- Ima ih mnogo, ali pomenuću one za mene najznačajnije: Kurt Vonegat, Mark Tven, Ijan Makdonald. I naravno, Stiven King.

Jeste li uspeli da sačuvate neki porok iz mladosti? A kojih ste se oslobodili?

- Moja generacija često koristi onu oveštalu floskulu iz leksikona i malih oglasa da “voli sve što vole mladi”. Ipak, stvarnost je drugačija. Što se drugog dela pitanja tiče, primetio sam da sam postao prilično izbirljiv kad je posredi uživanje u “dobroj kapljici”. Opet, umem povremeno i dalje da budem neumeren u jednom od najvećih mladalačkih poroka - društvenim i računarskim igrama.

Šta je u današnjem svetu precenjeno?

- Pojavljivanje u javnosti, bez ikakve sumnje.

Najbrže vas izbaci iz takta?

- Pojedine vesti koje me grubo i nemilosrdno vraćaju u stvarnost i opominju na to da sam se ponovo zaneo i prestao da primećujem u kakvom društvu živimo.

Kako proslavljate rođendane?

- Kao nužno zlo, što je u mojim godinama i normalno. Svakako ne onako kako bih možda želeo.

Šta skupljate?

- Majice sa motivima iz pop kulture; kačkete sa oznakama timova NFL-a, posebno Nju Ingland patriotsa. Muzičke MP3 fajlove.

Najveći strah i kako ga otklanjate?

- Zanimljivo, nisam više siguran ni šta je strah zaista. Zapravo, osećam se prilično bezbrižno, možda zato što imam taj danas svojevrsni luksuz integriteta do kojeg sam došao odlučivši da ni od koga ne treba da zavisim. Mogao bih da nabrajam uobičajene strahove poput straha za bližnje, straha od bolesti, smrti, smaka sveta, dolaska vanzemaljaca... Ali istina je da sam prilično spokojan. Možda to, što bi rekao Indijana Džouns, i nije toliko zbog godina, koliko zbog pređene kilometraže.

Da ste sportista, bili biste?

- Džonatan iz “Rolerbola”.

Muzika koja je obeležila vaše odrastanje?

- Pa otkud baš to pitanje? Ali dobro... Bitlsi. Kvin. Svit. Juraja Hip. Prog-rok - Džetro tal, Pink flojd, King Krimson, ELP. Dilan. Springstin. Novi kantri. I fenomenalni Australijanac Pol Keli.

Koji je bio vaš tinejdžerski san?

- Da budem rok zvezda. Pusti, pusti san...

Jeste li namćor kada se tek probudite?

- Nikad. Interesantno; nemam pojma zašto je tako.

Šta sebi nikako ne možete da oprostite?

- To što nisam postao rok zvezda.

Ne možete da odolite?

- Dobrom pečenju. Odličnoj pesmi. Pametnoj i lepoj ženi.

Da li ste gurman?

- Nisam siguran šta je tačno definicija “gurmana”, ali volim ukusnu i pikantnu hranu, sa što manje povrća i što više mesa. I ne razumem vegane i ljude koji ne jedu ništa što ima lice, ili još gore - ništa što baca senku. Možda nekakve veze sa tim ima i moje delimično banatsko poreklo.