Putovanje Miroslava Mogorovića u Peru: Zašto su pilule protiv visinske bolesti bolje od čaja od koke

Poznati filmski producent na putu ka južnoameričkoj državi smeštenoj između Anda i Pacifika proslavio je rođendan, po sletanju u prestonicu morao je najpre da proba pisko, peruansku lozovaču, ubrzo i 17 malih jela serviranih u jednom od najekskluzivnijih svetskih restorana, a umesto čaja od koke, koristio je pilule protiv visinske bolesti

Svako veliko putovanje počinje prvim korakom, da parafraziram drevne dalekoistočne mudrace. Početkom ove godine, na filmskom festivalu u Trstu, upoznao sam Davida Diponšela i Adu Kintanu, simpatični par iz Perua koji organizuje festival centalno i istočnoevropskih filmova u Limi. Bila je to jedna od onih festivalskih večeri za pamćenje. Interesantna filmska skupina iz Nemačke, Francuske, Perua, uz dodatak menadžera grupe Lajbah, družila se uz srpsku šljivovicu na terasi hotela “Savoj”. Nakon nekoliko čašica sve se činilo lepim i mogućim, svet se smanjio i pala su pozivanja na nastavak druženja na nekim od sledećih festivala.

Prijatno me je iznenadilo kada je poziv na festival u Limi uistinu i stigao, sa ponudom da mi naprave retrospektivu filmova koje sam producirao. Retko kada festivali odaju počast producentima i prikazuju retrospektive njihovih ostvarenja. Obično omaže dobijaju reditelji i glumci, pri tome znatno stariji od mene.

U ludom kombiju

Avio-kartu su mi poslali a da me nisu konsultovali oko datuma. Ispalo je da, kako bih mogao da prisustvujem svečanom otvaranju festivala, treba da putujem na svoj rođendan. Isprva mi je bilo krivo što taj dan neću provesti sa porodicom, ali sam shvatio da ću zbog vremenske razlike imati mogućnost da slavim na dva kontinenta, što je ipak retka prilika u životu. Tako mi je ove godine rođendan trajao punih 30 časova.

Putovao sam sa Nikolajem Nikitinom, jednim od selektora Berlinala, i Davidom Vašadzeom, direktorom gruzijske filmske komisije. Po sletanju u Limu sačekao nas je živopisni hotelski kombi, takozvani “Mad Van”. U tom “ludom” vozilu na velikom ekranu pratili smo promotivne snimke hotela i hotelskog “Mad Bara”, uz preglasnu muziku i raznovrsne “lifestyle” poruke. Hotel izgleda kao hipsterski raj, ali to obično ne znači i pun komfor. S obzirom na to da su stakla kombija bila zatamnjena, nismo mogli dobro da vidimo detalje grada kroz koji smo se vozili. Posle pola sata uspeli smo da iščupamo kablove i konačno isključimo preglasnu muziku. Sa nestrpljenjem smo iščekivali da stignemo, ali put od aerodroma do hotela trajao je tačno dva sata. Dobro došli u Limu, grad od osam miliona stanovnika, prestonicu Perua.

Srpska truba

Na koktelu povodom otvaranja festivala, u ekstravagantnom prostoru Muzeja umetnosti “Mali”, uživao sam u ambijentu, atmosferi i druženju. Izbor muzike je bio odličan, a u jednom trenutku učinilo mi se da čujem usemplovanu melodiju srpskih trubača. Pred kraj koktela hostesa zadužena za mene upoznala me je sa di-džejom. Tako sam se sprijateljio sa DJ Bosqueom, što je umetničko ime Ivana Radojevića, našeg čoveka koji trenutno živi i radi u Limi. Sa njim sam lepo upoznavao noćni život grada narednih nekoliko dana, odnosno noći.

Ručak od četiri sata

Lima leži na obali Pacifičkog okeana i prava je metropola. Naravno da tako veliki grad u Latinskoj Americi ima puno kontrasta, ali je ipak pretežno siguran. Noćni život je veoma bogat, prepun je kvartova sa dobrim restoranima i klubovima. Istakao bih posebno četvrt Miraflores, sa ušminkanim barovima i mestima za izlazak, kao i Baranko, za malo autentičniji, “divlji” provod.
Peruanska kuhinja je poslednjih godina jedna od najboljih na svetu, sa obiljem i raznolikošću ukusa. Kao rođendanski poklon moj drug Nikitin častio me ručkom u “Centralu”, jednom od kultnih južnoameričkih restorana. U društvu naših prijateljica iz ministarstva kulture Perua uživali smo u meniju od 17 malih jela. Taj skoro četvorosatni obrok je definitivno najbolji koji sam imao u životu. Specifičnost ovog lokala, inače zvanično četvrtog na listi 50 najboljih restorana na svetu, jeste jelovnik koji je koncipiran na visinskim razlikama. Peru je zemlja koja se prostire od dubina Pacifičkog okeana, preko divljih džungli do vrtoglavih visina Anda, i sa svake od ovih nadmorskih visina fenomenalni šef Virhilio Martinez spremio je jelo koje je raskoš ukusa, ali i praznik za oči. Na “Netflixu” se može naći sjajan dokumentarac o ovom restoranu u okviru serijala “Chef’s Table”.

Loza koja osvežava

Peruanci su izuzetno ponosni na svoje tradicionalno piće pisko. Toliko su pričali o njemu da sam očekivao nešto stvarno posebno i neobično. Kada su mi ga napokon sipali u čašu i kada sam sa nestrpljenjem potegao gutljaj, ostao sam zatečen. Na njihovo pitanje da li mi se dopada, odgovorio sam da ja i inače volim dobru lozu. Rekao sam im da postoje mnogi krajevi u mojoj zemlji koji je prave, ali domaćini su naravno insistirali da je njihova ipak jedinstvena. Moram priznati da su svakako kreativniji u načinima konzumiranja. Istakao bih tradicionalni koktel “pisco sauer”. On je kao latino ljubavnik - naizgled osvežava, ali brzo savladava.

U carstvu Inka

Posle predstavljanja filmova na festivalu zajedno sa velikom francuskom filmskom autorkom An Fontejn krenuli smo na putovanje za Kusko. Ovaj grad na jugu Perua, smešten na čak 3.500 metara nadmorske visine, kolevka je drevnog carstva Inka. Već po izlasku iz aviona, usled razređenog vazduha, osećate se opijenim i malaksalim. Ukoliko se ne uzimaju specijalne tablete protiv visinske bolesti, moguće su i ozbiljnije posledice. Tradicionalni lek za ovu “boljku” je čaj od koke. On se poslužuje besplatno u svakom od hotela. Ali pazite sa količinom, previše čaja može izazvati neke druge nuspojave.

Iste večeri po našem dolasku u Kusku je bio karneval. Sve gradske četvrti učestvovale su u velikoj paradi u šarenim kostimima i uz pesmu i igru blokirale centar, koji je pod zaštitom Uneska. Tu smo bili gosti agencije za promociju Perua i lokalnoj turističkoj zajednici predstavljali smo naša iskustva sa osnivanjem filmskih komisija u Srbiji i Gruziji. Naši domaćini su izrazili želju da i sami osnuju filmsku komisiju zaduženu za snimanje na Maču Pikčuu.

Svetsko čudo

Sledećeg jutra seli smo u voz, koji je jedino sredstvo transporta do Maču Pikčua. Sa visine od preko 3.500 metara voz se za tri sata spušta na 2.300 metara, gde se vekovima u džungli krila jedna od drevnih prestonica Inka. Maču Pikču je jedno od svetskih čuda, i definitivno vredi i truda i novca posetiti ga. Dok se krećete ulicama grada sazidanog za samo 700 predstavnika vrhovnog plemstva i aristokratije, jedino što vam remeti uživanje jeste preveliki broj turista. Ali, po informacijama naših domaćina, već od sledeće godine planiraju da ograniče broj ljudi koji u toku dana mogu obići ovaj biser civilizacije. I jedan savet zasnovan na ličnom iskustvu: sredstva za sunčanje ravnomerno nanosite na obe strane lica, i posebno na nos, u suprotnom ćete izbegavati slikanje nekoliko narednih dana i izazivati osmehe i sažaljenje.

Suveniri

Iscrpljeni, ali srećni, iste večeri vratili smo se u Kusko, gde smo imali priliku da uživamo u još jednom karnevalu, ovaj put tradicionalnih indijanskih plemena. Nakon toga produžili smo u noćni život. Budući da u gradu boravi mnogo turista, mnogo je i restorana, ali klubova je malo. Polako smo se adaptirali na visinu, ili smo bar tako mislili. Nakon noćnog provoda ustanovili smo da naša otpornost na alkohol skoro da ne postoji na ovoj visini - bila su dovoljna samo tri piska pa da se cerekamo i zanosimo kao tinejdžeri posle maturske večeri.
Što se šopinga tiče, kupite svojim ljubljenima nešto od alpake, vune koja pruža najnežnijji dodir i greje u hladnim danima. I naravno neizbežne kafu i čokoladu. Čaj od listova koke možete takođe svuda pazariti, ali imajte u vidu da nije legalan van granica Perua.

Iskustvo

Na dan povratka iz Kuska u Limu radovao sam se trenutku kada ću ponovo imati dovoljno kiseonika u plućima i krvi.
Od Kuska do Lime putovao sam dva sata avionom, a onda još dva sata od aerodroma do hotela, ali sad sam već bio iskusan. Okupili smo se još jednom sa našim domaćinima i ostalim festivalskim gostima koji su se vratili sa svojih izleta, neki iz pustinje, neki iz džungle. Peru je definitivno država koja omogućava najrazličitija iskustva. Svi smo ushićeno pričali o ličnim impresijama, i rastali se u ranu zoru uz pozdrav do skorog viđenja, negde drugde, ili ponovo u Limi, u zavisnosti od rasporeda zvezda i novih filmova.