Svetlana Ceca Bojković: Za sreću mi ne trebaju joga i masaža

Filmska i pozorišna diva zbog čijih reči je nekad letelo perje, više ne ulazi u rasprave, pa ni sa kćerkom i mužem, i odlično se oseća uprkos svemu

Ovogodišnja dobitnica nagrade “Pavle Vuisić” za životno delo, glumica Svetlana Ceca Bojković (69), iza koje je gotovo pola veka glume, ne žali ni za čim iako često ima razloga da bude i tužna i besna. U šali kaže da se više i ne svađa ni sa kim, pa ni sa kćerkom, takođe glumicom Katarinom Žutić (44), kao ni sa suprugom Slavkom Kruljevićem (67), diplomatom koji otkad je u penziji, najčeše piše ili čita, a vrlo rado je odmeni i u kuhinji.

- Zaista je tako, nikad se ne svađamo. Dovoljno smo oboje odrasli da to ne radimo.

A kakvi ste bili kad ste se svađali, je li letelo perje na sve strane?

- Umela sam da budem takva, ali valjda s godinama čovek postane tolerantniji, mudriji.

Kad vas pitaju kako ste, kažete odlično, jer vi tako hoćete. Ipak, ima li dana kad prevladaju neke tuge?

- Ima mnogo razloga da se čovek ovde rastuži i razbesni. Međutim, izgradila sam unutrašnji mehanizam samozaštite, koji funkcioniše pre svega zato što uvek gledam u sadašnjost i unapred i ne dozvoljavam da me takve emocije preplave. Borim se protiv toga.

Gotovo pola veka ste na sceni i pred kamerama. Pomislite li nekada da je vama bilo lakše nego što je to sada slučaj s vašim mlađim koleginicama?

- Jeste bilo lakše. Pre svega, bilo nas je manje, a prostor je bio veći, radili smo u Jugoslaviji. Otežavajuća okolnost je i to što sada ima mnogo kastinga, a ranije ih nije bilo, osim u retkim slučajevima. Ranije smo i više štitili jedni druge. Bila sam predsednik našeg udruženja četiri godine i stvarno sam se borila za sve. Nije mi bilo teško, jer sam iza sebe imala seriju “Bolji život”, koja mi je donela veliku popularnost i zahvaljujući kojoj sam se lakše borila s nizom stvari. Ko zna da li bi tako bilo da sam bila anonimna, bez obzira na moje eventualne kvalitete.

Pitaju li vas mlađe koleginice za savet, profesionalno i privatno?

- Često, i to mi prija, to znači da imaju poverenja u mene. Uglavnom je reč o ozbiljnim razgovorima, koje veoma poštujem i trudim se da odgovorim onako kako to mogu žene u mojim godinama.

Delite li sa njima i recept za trajanje i kako on glasi?

- Kao prvo, ma koliko to bilo otrcana fraza, gluma je životni maraton i potrebna je velika snaga ličnosti da se izdrži. Kada ne radi, umetnik se oseća neprijatno, odnosno, ako nije stalno u igri, gubi samopouzdanje. To se najčešće dešava mladim ljudima. Ali, to su prolazne stvari i upravo zato treba imati jaku ličnost da bi se sve to prebrodilo. Govorim o pravim umetnicima, ne o površnim ljudima kojima je, u suštini, svejedno. Uvek kažem i da je gluma profesija koja nosi rizik, jer važna je i sreća, a ne samo talenat.

Kako se postaje snažna ličnost, može li to da se vežba?

- Uglavnom se rodimo s tim. Ali, uz to je potrebna i velika ljubav prema profesiji, jednostavno - da uživaš dok radiš. Zato meni nisu potrebni ni masaže, ni joga - moj posao me ispunjava. To je trening duha koji me drži i nosi.

Stiče se utisak da ne žalite ni za čim?

- Pa i ne žalim. Uostalom, šta bi mi vredelo i da žalim.

U penziji se, ali  sve vreme radite?

- Pošto sam od 21. godine u profesiji, čim sam napunila 35 godina staža, penzionisala sam se. Ali, budući da sam sve vreme radila, taj luft sam sebi dala tek kad sam pre nekoliko godina otišla u Finsku. Međutim, ni tada se nisam potpuno “otkačila” od glume. U te četiri godine sam snimila tri serije, u Banjaluci sam igrala “Gospođu ministarku”. Otkad sam se vratila, radim baš dosta.

Imate li neki ritual pre izlaska na pozorišnu scenu, jeste li sujeverni?

- Nisam sujeverna, ali imam ritual, mada se i on menja. Uglavnom pokušavam da se dovedem u stanje mira i harmonije, pošto ne pamti samo naš mozak već i celo telo. Tako opuštena i smirena izlazim na scenu i onda sve krene kao muzika.

Šta sve trenutno radite?

- Pošto se bližimo stotoj “Gospođi ministarki” u banjalučkom Narodnom pozorištu, planiramo da taj jubilej proslavimo kako treba, samo što će to malo pričekati zbog mog angažmana na jednoj seriji, o čemu još ne mogu da pričam. Sredinom septembra imamo beogradsku premijeru predstave “Moja ti”, u Atelju 212. Zalomilo mi se da sada prvi put igram gej osobu - u Ateljeu - i prvi put u karijeri tumačim Šekspirovu junakinju - u Narodnom pozorištu, u komadu “Ričard Treći”, koji će od oktobra biti na repertoaru.

U komadu “Moja ti” igrate ženu čija je partnerka, s kojom je provela 50 godina, umrla. Da li vam se nekad privatno udvarala žena?

- Interesantno - nije.

Kako ste se spremali za ulogu?

- Na osnovu komada. Uostalom, ovde je reč o ljubavi, koja je univerzalna pojava, pa ako tumačite onoga ko nekoga voli, onda je to vrlo jednostavno. Ne morate biti naklonjeni istom polu.

To je jedna od vaših kompleksnijih uloga, kakva je bila i ona u filmu “Pas koji je voleo vozove”. To ostvarenje vam je posebno drago i zbog Pavla Vuisića?

- Da. To je jedini film u kojem smo zajedno igrali, iako nemamo zajedničkih scena. Bila je to moja prva uloga na filmu, a i prvi put sam igrala devojku s margine, jer sam u pozorištu uvek tumačila heroine. Otišla sam na probno snimanje ne verujući da ću dobiti ulogu, ali me je zanimalo mogu li to da odigram. Napravili smo probni snimak i čim sam ga pogledala na monitoru, shvatila sam da ja to umem. Samo to mi je bilo važno, nisam ni razmišljala da li ću dobiti ulogu, jer je kasting bio veliki - jedinstven u ono vreme. Ali, dobila sam je, a za nju i Zlatnu arenu u Puli i Povelju u Nišu, te iste godine. Nikada više nisam imala tako zahtevan zadatak, možda donekle u ostvarenju “Neka druga žena”, u kojem sam tumačila ubicu.

A post shared by @foto.nostalgija on May 10, 2017 at 7:07am PDT

Po čemu pamtite Pavla Vuisića?

- Pre svega po sjajnim ulogama na filmu. Bio je čovek neverovatne harizme. Jedinstven. Mislim da 95 posto glumaca utroši čitav svoj život da ispeče zanat ne bi li se približili toj jednostavnosti koju je on posedovao kao prirodni dar. Od njega je teško bilo naučiti glumu, zato što se kod njega gluma nije uopšte primećivala - to je bio on. Autentičan, gorostas, ne samo fizički nego i kao glumac. Sjajno je što je ustanovljena ta nagrada. Ona je čast za svakoga, pa i za mene.