Putovanje Aleksandre Stanišić: Zvuk tišine najlepši je na obali Kaspijskog jezera

Novinarka i prezenterka vremenske prognoze na TV B92 Aleksandra Stanišić prvog jutra u prestonici Azerbejdžana šetala je peščanom plažom na obali džinovskog Kaspijskog jezera, dok joj je uživanje donekle remetio miris nafte s brojnih okolnih bušotina, a posle posete Devojačkoj kuli i Muzeju tepiha, ostala je opčinjena jedinstvenim spojem moderne arhitekture i orijentalnog nasleđa

Ovog leta, fudbalski klub Mladost iz Lučana ostvario je istorijski uspeh takmičenjem u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Kao lučansko dete (i naravno, lokalpatriota), u dogovoru sa svojim kolegama odlučila sam da prihvatim poziv kluba i budem njihova medijska podrška na prvom gostovanju. Žreb je fudbalerima iz Lučana doneo put u Baku, a meni prvo putovanje u neku azijsku zemlju, u ovom slučaju - Azerbejdžan.

U ranim jutarnjim satima kročili smo na tlo azerbejdžanske prestonice, elegantnog i zasigurno nepravedno zapostavljenog grada na mnogim listama turističkih destinacija. Bez ikakvih prethodnih očekivanja, dopustila sam “Gradu vetra” da me preplavi svojom raskoši, ali i siromaštvom, koji ovde žive rame uz rame. Usklađene i šarmantne zgrade, široki bulevari, mnoštvo parkova i zelenih površina - Evropa u Aziji, ili Azija u Evropi - prvi utisak na putu ka hotelu bio je pomalo neobičan.

ZVUK TIŠINE

Stigli smo u hotel na obali Kaspijskog mora. Mora? Zašto jezero veličine četiri Srbije ne bismo nazvali morem? Iako je put do Bakua bio pomalo iscrpljujući, neprospavana noć se uopšte nije morala nadoknaditi. Naprotiv, nakon osveženja u hotelskoj sobi, skinula sam sandale, otvorila vrata i zakoračila ka žutom pesku. Dok su svi gosti hotela očigledno spavali, pomislila sam koliko tišina na ovom mestu lepo zvuči. Jedino je vetar remetio mir, i eto sledeće misli: da baš ovako jak vetar tokom leta nedostaje Beogradu. No, ne bih bila u koži Azerbejdžanaca tokom zimskog perioda. Znajući da tamo nećemo ostati večno, ali i da kombinujemo posao i zadovoljstvo, ubrzo smo se uputili na prvi “sastanak” sa centrom grada.

PLAMENE KULE

Ukoliko ne poznajete istoriju Bakua, verovatno ste mislili da je ovaj grad baš kao i svaki drugi koji leži na nafti - isključivo moderan. Međutim, tu je Devojačka kula, koja datira iz XII veka, da nam svima objasni da istorija na ovim prostorima nije zaboravljena, već vrlo pažljivo sačuvana. Unutar zidina Starog grada na svakom koraku su prodavnice tepiha i antikviteta, začina i čajeva. Ali, tu su i predstavništva naftnih kompanija i ambasade.

Bogatstvo i siromaštvo, dodirujući se, ovde ipak vode zasebne živote. Tu su i moderna zdanja, tik iza zidina, kao posledica naftne revolucije, očigledno neizbežne u svetu bogatih. Takve su Plamene kule (Flame towers), na kojima samo površina stakla iznosi čak 70.000 kvadratnih metara, a 10.000 LED lampi stvara utisak večnog plamena u zemlji vatre - Azerbejdžanu. Mnogo je otmenih zgrada ovde tek u nastajanju. Da je ovaj grad hteo, do sada je sigurno sve mogao pretvoriti u velelepna, skupocena zdanja. Ipak - nije. I mi kao njegovi posetioci bili smo mu zahvalni na tome.

LIFTOM DO MORA

Odlučili smo da se posebnim liftom spustimo s najviše tačke Bakua do same obale mora. I dok se miris naftnih bušotina uvlačio u sve pore, posmatrala sam “Grad vetra” kao na dlanu. Izuzetno je čist. Najzad smo stigli na obalu, odmah ispred Muzeja tepiha, i tu smo shvatili da se nalazimo usred oaze zelenila i fontana. Odlično mesto za snimanje kadrova potrebnih mojim kolegama. I ja sam s lica mesta prenela svoje utiske, sve ono što me zadivilo i što ću sasvim sigurno prepričavati još dugo.

JEZIČKA BARIJERA

Nakon dužeg objašnjavanja i sporazumevanja s taksistom, krenuli smo natrag u hotel. Negde na pola puta shvatili smo da se ipak nismo dobro razumeli i da ćemo morati da uložimo dodatni napor kako bismo najzad stigli do smeštaja. Sedišta u taksiju presvučena neobičnim, izvezenim materijalom, na radiju melodična azerbejdžanska muzika i širom otvoreni prozori - i već tada sam počela da razmišljam o tome kako bi bilo lepo vratiti se u taj grad. Iako postoji očigledna jezička barijera, osim u hotelu, gde zaposleni daju sve od sebe da tečno govore engleski, uopšte mi nije smetalo to što sam morala da kombinujem engleski, ruski, ali i gestikulaciju. Jer srdačnost i ljubaznost tamošnjih ljudi kod mene su dobili najvišu ocenu. Interesantan je takođe i njihov neobično usporen način života. Sve može, ali ne odmah. Možda to i jeste sama suština nasmejanog i smirenog azerbejdžanskog naroda.

KOMBINACIJA

Ni tokom narednih nekoliko dana boravka u azerbejdžanskoj prestonici nisam mogla da se oduprem mislima da je Baku neverovatan grad i želji da se jednog dana vratim i sva čula usmerim na uživanja. Spoj modernog, orijenta, ali i ostataka Sovjetskog Saveza, uklopili su se u odličnu kombinaciju. U poređenju s bilo kojim evropskim gradom, tamo ne morate da zagrebete po površini kako biste videli nedostatke jedne metropole. I upravo je to ono što me je opčinilo.