Katarina Radivojević: Ne treba mi brak da bih se osećala kompletnom
31.08.2017 20:00
Foto:
Prošlo je sedam godina od kako je Katarina Radivojević (38), glumica koja je u tom trenutku bila na vrhuncu karijere napustila Srbiju i otišla u Ameriku.
Katarina Radivojević: Zbog ljubavi sam otišla u Ameriku
O životu u tuđini, izazovima i strahovima sa kojima se bori, pričala je u intervjuu za "Gloriju".
Postoje li neke stvari kojih se bojite?
- Plašim se starosti, u smislu da se bojim da budem nemoćna. Bojim se izdaje, ali od ljudi za koje mislim da su mi bliski. Protekla godina je u tom smislu za mene bila revolucionarna. Ne želim više da ispadam glupa zbog toga što sam dobra, ne volim taj osećaj.
Kako se borite sa strahovima, nervozom, pritiscima? Idete li kod psihoterapeuta?
- Ne, nažalost. Meni pomaže kundalini joga. Za nju je Jung još pre 100 godina izjavio da je bolja od svake terapije, ali čovečanstvo tada još uvek nije bilo spremno za nju. Dižući kundalini energiju dobila sam snagu da uprkos džet-legu snimam po ceo dan, a da ne pričam o duhovnim momentima. Danas neki ljudi ne mogu da me iznerviraju svojim prizemnim reakcijama i lažima, ne mogu da me nateraju da uopšte odreagujem na njih. Znam ko sam, šta i koliko mogu.
Jeste li zadovoljni sobom?
- Jesam, a mislim da se to i vidi na meni. Prihvatila sam sebe ovakvu kakva sam, sa svim svojim vrlinama i manama.
Da li su i žene u vašem okruženju zadovoljne sobom?
- Sve do jedne, ne družim se s nesrećnim ženama. Moje drugarice su one koje se ne prave lude, već one koje vide, čuju i reaguju. Otvorene su, samosvesne i jake. One me ne pitaju zašto se nisam udala, jer znaju da mi ne treba brak da bih se osećala kompletnom. Važno mi je da sam srećna sama sa sobom.
Da li se deklarišete kao feministkinja?
- Sigurno. Neke stvari koje sam uradila, kao što je zamrzavanje jajnih ćelija, a onda i to što sam javno pričala o tome, ne bi bile moguće da nije bilo feministkinja koje su se izborile za ženska prava. Sreća moja da živim danas, pa ne moram da pristajem na kompromise i pravim dete samo zato što moj biološki časovnik otkucava. Danas imamo šansu da to otkucavanje zaustavimo, da sačuvamo jajne ćelije i da, kad pronađemo pravu osobu, imamo dete s njom.
Jeste li završili tu proceduru?
- Nisam još. Radim je u Beogradu, kod doktora Ljubića. Svemu pristupamo potpuno holistički, ne želim da uzimam hormone već da zamrzavam jednu po jednu ćeliju. Srećna sam zbog toga i to je još jedan od razloga zašto, pored snimanja, dolazim u Srbiju. Svaki mesec proveden u Beogradu znači po jednu zaleđenu ćeliju, što je prelepo, a više ni baba ne može da mi govori kako mi lete godine. Vrlo sam ponosna na taj svoj potez, to je, pored odlaska u Ameriku, jedna od mojih najpametnijih odluka.
A šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- To što se nisam mnogo promenila. Nisam postala osoba koja se dodvorava drugima da bi došla do svog cilja.
Kako se borite s neuspesima?
- Tako što ih ne posmatram kao neuspehe. Kad povlačite velike poteze u životu, na primer taj da napuštate komfor i odlazite u nepoznato, neminovno je da nešto izgubite. Ali, s druge strane, to što dobijete je toliko dobro da sva patnja kroz koju ste prošli - vredi. Nedavno sam u zadnjem krugu izgubila ulogu Varije u Čehovljevom “Višnjiiku”, jer se američki reditelj na kraju odlučio za Nemicu. Sve svoje obaveze sam stopirala zbog toga, bila sam ubeđena da je uloga moja, i na kraju je nisam dobila. Ali, nakon toga su mi se otvorili neki novi putevi, koji mi trenutno deluju bolje nego ta uloga. To su stvari s kojima se tamo skoro svakodnevno borim. Važno je da znam da moj trud nije uzaludan i da ako ne dobijem nešto danas, možda ću sutra dobiti nešto mnogo bolje.
Kako reagujete kad se stvari odvijaju mimo vaše volje?
- Vrlo emotivno. Nekad sam znala i naglas da plačem, ali me je zrelost naučila da ne treba baš uvek da pokazujem tu svoju stranu.
Trenutno snimate drugu sezonu serije “Ubice mog oca”. Mislite li da ćete uspeti da nadmašite uspeh prve?
- Iskreno se nadam da hoćemo.
Najnovije.
Zvezde.
