Dragoljub Ljubičić Mićko: Uživanje u pejzažima s omota čokolade

Glumac i scenarista opredelio se da atipično provede deo letnjeg godišnjeg odmora: umesto na more, sa suprugom je otputovao u poznati italijanski skijaški centar u kome je pio ukusno pivo, uživao u bajkovitim pejzažima i vožnji biciklom na električni pogon, a zatim je u povratku posetio najveći švajcarski grad gde je imao neobičan susret s pticama koje su mu izrazile zahvalnost što im je sačuvao potomstvo

Volim povremeno da zbunim godišnja doba, jer se i ona tokom godine sve češće trude da zbune mene. Tako se nekad zimi moja draga i ja odlučimo da odemo u toplije krajeve, a leti u hladnije. Ove godine smo podelili letnji odmor u dva dela: prvi smo ’ladno proveli na višoj nadmorskoj visini i u Cirihu, a drugi ćemo kraj mora. Ta viša nadmorska je u italijanskim Alpima, i to je ono savršeno skijalište gde smo boravili već petnaestak puta: to je Livinjo. Bili smo u mnogima, ali ovom se stalno vraćamo.

Slike sa čokolade

Prvi deo puta činio je let Beograd-Cirih. U poletanju smo kasnili zbog nevremena nad Evropom, a pošto smo putovali biznis klasom, imali smo priliku da tih nekoliko sati pre leta provedemo u “Business Loungeu” beogradskog aerodroma. Vrlo je lepo sređen. Zimi do Livinja najčešće idemo kolima, što nije mali put, 1100 kilometara, ali ima svojih čari. Ipak, poželeli smo da prethodno posetimo prijatelje u Cirihu, a potom da zajedno, nas šestoro, kolima skoknemo do Livinja. Kažem skoknemo jer je to od Ciriha oko dva i po sata autoputsko-planinske vožnje, kroz ambijente preslikane sa “Lindt” čokolade. U jednom trenutku smo se sa sve autom popeli na voz i za dvadesetak minuta prošli kroz planinski masiv kojim bismo se inače vozili bar dva sata. Na izlazu iz Švajcarske čekao nas je i tunel dug skoro tri i po kilometra i uzak toliko da može da prođe samo jedan automobil, pa je semafor na oba ulaza. Završen je još šezdesetih godina prošlog veka. Možda su vozila tada bila uža?

Privlačne cene

Livinjo se nalazi skoro na granici sa Švajcarskom, u lombardijskoj provinciji Sondrio, u prostranoj kotlini opkoljenoj vrhovima od blizu 3000 metara. Samo selo je na 1800 metara, sa oko 5000 stanovnika, koji godišnje dočekaju i isprate mnooogo puta po toliko turista. Dolazi se pre svega zbog odlično organizovanog, vrhunskog skijanja, ali sve više i leti, jer sve radi: žičare, hoteli, prodavnice. Tu stupa na scenu i “duty free” status mesta. Posebno im je privlačna cena goriva - duplo niža u odnosu na ostatak Italije. Zanimljivo je da je Livinjo “duty free” zona još od XVI veka!

Biciklima na skijališta

Pošto smo pre nekoliko godina takođe krajem juna tu boravili, već smo znali kako sve to dobro izgleda i leti. Zato smo već sutradan otišli do momka od kog uvek iznajmljujemo ski-opremu, jer on drži i bicikle: od sasvim sportskog, preko siti-bajka i obične mauntin varijante, pa do najmodernijeg, sa električnim pojačivačem snage. “E-bike” je moćna izmišljotina koja značajno pomaže prilikom okretanja pedala, pa je čudo za uzbrdice. Ipak, tamo osim uzbrdica ima i staza koje su ravne, asfaltirane i duge skoro dvadesetak kilometara. Taj čitav dan smo zujali biciklima, sa sve “puš-piš & pivskim” pauzama. U kafićima nikad ne propuste da iznesu i čips, kikiriki i kokice, svesni da slaniši samo povećavaju konzumaciju pića.

Pivopije i kupoholičarke

Naredna dva savršeno vedra i sveža livinjska dana su nam prošla u šetnjama i sedenju na planinskom suncu s hladnim pivom u ruci, dok su žene pustošile radnje, ostavljajući nam sve nove kese na čuvanje. Uskoro se nas trojica nismo više videli od kesa, pa nismo više mogli ni pivo da naručimo. To je trenutak kada kese organizovano kreću prema hotelu. Žene ne, jer i dalje ostaju u besomučnoj kupovini.
Dobar nam je bio hotel i u njemu dobar švedski sto za doručak, a jedini problem bio je što posle takvog obroka nije sledilo skijanje, uz garantovanu kalorijsku potrošnju, nego samo šetnja među radnjama, takođe uz garantovanu potrošnju. Kad se na to dodaju i pažljivo osmišljene epske večere i valtelinska vina, shvatate da je takav odmor u stvari ozbiljan rad. Za želudac.

Teleći obraz

 

U povratku za Cirih nismo išli kroz tunel pa na voz, nego preko jednog od planinskih prevoja kojim se može samo leti, jer je od oktobra do maja pod snegom. Duži je put, ali se prolazi i kroz Sent Moric, pa eto razloga za još malo slikanja u prirodi. Nešto kasnije i mnogo dalje odatle ručali smo u seoskoj piceriji, gde nas je dočekao gazda Albanac, a posluživala devojka iz Varaždina. Ne pitasmo ih kako su tu zalutali i znaju li da se vrate kući.
Poslednje ciriško veče smo proveli na večeri kod još jednih prijatelja, degustirajući teleće obraze, vrhunski specijalitet koji se priprema tri dana. Uz to, nije ih nimalo lako pronaći, ne zato što su telad bezobrazna, nego verovatno zato što to malo ljudi uopšte i traži. A vrede, obraza mi.

Iskrena zahvalnost

Ipak, najupečatljiviji deo putovanja je usledio poslednjeg dana. Naši prijatelji imaju brod na Ciriškom jezeru, pa smo ceo dan proveli na vodi. Ako znate kako dobro Beograd izgleda sa Save, onda možete da zamislite kako savršeno Cirih izgleda sa jezera. Osim što je lepo i veliko, što je voda pijaćeg kvaliteta i dovoljno topla za kupanje, uživate i u pogledu na ekskluzivne delove grada, gde su najskuplje i najlepše kuće. Između ostalih, tu je i Federerova, kao i ona Tine Tarner.
A evo kako je završetak putovanja dobio i svojevrstan ornitološko-humanitarni karakter. Pošto je brod pre našeg izleta malo duže stajao u marini, negde nasred jezera smo na zadnjoj platformi za kupanje pronašli ptičje gnezdo puno jaja. Kada smo se, nekoliko sati kasnije, vratili u marinu gde su nas ugledali prethodno očajni “leteći” roditelji, usledio je frenetičan lepet krila uz oduševljeno gakanje. Tih suza, te zahvalnosti. Jedva su nas pustili da siđemo s broda. Nisu mogli da veruju da im leglo nije uništeno i da će njihovo perjano porodično stablo ipak nastaviti da se grana.

Ne propustiti

Kraj Ciriškog jezera smešten je Muzej drveća Enea, otvoren 2010, u kome se nalazi 2.000 ovih biljnih vrsta, a pojedina stabla su stara i više od 100 godina. Vezu čoveka i prirode Švajcarci posebno neguju te su i ovaj muzej uredili tako da ostavlja bez reči.

Livinjo trivija

Nekada je ovo mesto bilo samo letnja turistička destinacija. Zbog neprohodnih puteva koji su svake zime zatvarani, do njega su stizali samo retki entuzijasti koji su uživali u skijanju po netaknutim stazama. Tek je pedesetih prošlog veka Livinjo pretvoren u zimski centar.