Legendarna Marisa Berenson: Imala sam ljubav, strast i brakove, ali uvek sam se osećala samom

Američka glumica i model, jedna od najlepših žena sveta, nadahnjivala je modne dizajnere, putovala Indijom s Bitlsima, a danas, sa 70 godina, nakon dva braka i mnogo veza s poznatima, prepušta drugima da gledaju u prošlost - jer nju zanima jedino budućnost

Kad je Marisi Berenson bilo 13 godina, roditelji su nju i sestru poveli na letovanje kod Salvadora Dalija u Španiju. Ekscentrični slikar upitao je Marisu da li bi mu pozirala gola i ona je umalo pristala.

- Ali onda se umešala majka i rekla: “Ni slučajno, ti stari perverznjaku!” - seća se danas 70-godišnja američka glumica i model te propuštene prilike.

No, razloga za žaljenje nema. Možda je nije slikao Dali, ali zato su je snimali najveći svetski fotografi, umetnici kao što su Ričard Avedon, Irving Pen, Dejvid Bejli, Sesil Biton, Robert Mejpltorp i Stiven Majsel, a pred objektivima je gotovo od prvog dana života: “Vogue” je objavio fotografije s njenog krštenja, na kojima je u haljinici koju joj je sašila slavna baka, modna kreatorka Elsa Skjapareli, a sa samo pet godina izašla je na naslovnici američkog “Ellea” sa sestrom Beri, obe su u jarkocrvenim haljinicama s pojasima u napadno ružičastoj, karakterističnoj Skjapareli boji.

Njihovi roditelji, majka Gogo Skjapareli, koja se i sama redovno pojavljivala na društvenim stranicama “Harper’s Bazaara” i “Voguea”, i otac Robert L. Berenson, direktor u Onazisovoj brodarskoj kompaniji i diplomata - između ostalog i u Jugoslaviji - bili su glamurozan par sa uglavnom evropskim adresama i prijateljima u najotmenijim krugovima. A Marisa kao da je bila predodređena za život pred okom kamere i na modnoj pisti. Manekenka od 16. godine, nosila je modele Iva Sen Lorena, Valentina i Roja Halstona, kojem je bila muza, a posle Džona Galijana, Done Karan i Toma Forda, i proslavila se u filmovima reditelja kao što su Stenli Kjubrik i Lukino Viskonti. Isticala se posebnim, rafiniranim stilom i pred kamerama i privatno, koji joj je doneo status večne modne ikone, kao i nekom vilinskom lepotom zbog koje su je u časopisu “Elle” proglasili najlepšom ženom na svetu. Toliko su je fotografisali da je autobiografskom zapisu propraćenom sa 35 fotografija, koji je objavila 2011, dala naslov “Život u slikama”.

Berenson i danas ima besprekorno vitku, manekensku figuru, a ten joj je zapanjujuće porculanski, gotovo bez bora, premda tvrdi da se nije podvrgla nikakvom zahvatu.

- Botoks je otrov koji se stavlja na lice, a o estetskoj hirurgiji ne razmišljam, bar dok se ne razvije novi, manje agresivan pristup. Ali nadam se da to neću nikad raditi, nego da ću jednostavno dostojanstveno stariti - kaže Marisa, koja lice brižljivo neguje, ali isključivo vlastitim preparatima na prirodnoj bazi.

Kozmetikom je počela da se bavi pre desetak godina, kad je stvorila prvu liniju “Soin Sublime”, temeljenu na ekstraktu kaktusa, a nedavno je lansirala kreme i losione pod imenom “Natural Luxury Cosmetics” koji sadrže skupe semenke indijske smokve.

- Svojim kozmetičkim proizvodima želim da dam malo svetla i ljubavi svetu, najbolje što umem - objasnila je u “Vogueu”.

Marisa Berenson rođena je u februaru 1947. u Njujorku, a godinu kasnije rodila se njena mlađa sestra Berintija, poznata kao Beri. Obe su pohađale najskuplje engleske i švajcarske internate, učile ples kod Džina Kelija (“Beri je uživala, a ja sam umirala od straha i skrivala se iza vrata u svojoj haljinici od tila”, seća se Marisa) i usvajale otmeno ponašanje na podučavanju kod Dajane Vriland, legendarne urednice američkog “Voguea”.

Često su boravile kod bake Else u njenoj četvorospratnici u Parizu, gde su, doduše, zavese od ružičaste svile bile pocrnele po rubovima od centralnog grejanja, ali je sve bilo puno skupocenih tepiha “Aubusson” i slika Pikasa, Dalija i majstora iz 18. veka. Družile su se sa slavnim osobama kao što su Greta Garbo, Odri Hepbern i Dirk Bogard, letovale u Tunisu i na francuskoj rivijeri, odlazile u Veneciju, Pariz i London, božićne praznike provodile na skijanju u švajcarskom Klostersu.

Ipak, usred sve te raskoši i glamura Marisa nije bila srećna.

- Bila sam privilegovana i poznavala sam izuzetne ljude, ali bila sam usamljena; majka je mislila da sam naporna, a baka je bila izrazito stroga - seća se ona.

S majkom se svađala, jednom čak uživo pred kamerama na francuskoj televiziji, a pomirile su se tek kad je Marisa već bila odrasla žena. Otac, s kojim je bila vrlo bliska, umro je od leukemije dok je još bila tinejdžerka, sramežljiva, nesigurna i uverena da je ružna; u školi su je zvali Oliva jer je sa svojih 173 centimetara visine bila krakata i mršava. Ipak, neko ju je nagovorio da se javi modnom agentu Ajlin Ford. Ona ju je odmerila od glave do pete i rekla joj:

- Nikad nećeš biti manekenka, jednostavno ne izgledaš dovoljno dobro.

Marisa je otišla kući u suzama, ali iskusna Vriland je mislila drugačije pa joj je dala prvi posao foto-modela u “Vogueu” i štrkljava tinejdžerka se odjednom pretvorila u gracioznu, dugonogu lepoticu rafiniranog modernog izgleda.

- Prvu naslovnicu “Voguea” snimila sam sa samo 16 godina. S vremenom sam prihvatila svoj izgled i shvatila da ljudi žele da rade sa mnom - rekla je.

Karijera joj se razvijala neverovatnom brzinom i poslovi su se nizali jedan za drugim. Pozirala je za “Bazaar”, “Vogue”, “Elle” i “Playboy”, sarađivala s najpoznatijim dizajnerima, ali možda je još važnije to što je nekako otelovila duh novog vremena i uvek bila viđena na pravom mestu u pravo vreme: u najpomodnijem disko-klubu u Njujorku, na letovanju u Sen Tropeu, u društvu umetnika u “Fabrici” Endija Vorhola ili kako meditira s Bitlsima u ašramu Maharišija Maheša Jogija u Indiji - gotovo uvek u pratnji paparaca. Časopis “People” objavio je na naslovnici sliku na kojoj je umotana u belo krzno, uz njenu izjavu: “Želim da budem svetica”, Iv Sen Loran nazvao ju je “devojkom sedamdesetih”, a u “Harper’s Bazaaru” su s divljenjem pisali: “Ona je kao seizmograf, beleži poslednje drhtaje u struji trenutka - najnovije trendove, gde izlaziti, kako se oblačiti”.

Marisa je noći provodila u tada popularnim klubovima kao što su “Studio 54” i “Xenon” u Njujorku i “Le Sept” i “Le Palace” u Parizu, gde se družila s Vorholom, Lajzom Mineli, Bjankom Džeger i piscem Trumanom Kapoteom (koji je njenom ljubimcu rase ši-cu dao ime King Kong).

- Svi smo se zabavljali do kasno u noć, ali smo i marljivo radili. Ja sam se svako jutro budila u zoru i snimala ceo dan. Kad ti je 20 godina, možeš tako. Pomoglo je i što nisam uzimala droge i uglavnom pila sok od pomorandže, a ne alkohol - opisala je te burne dane Marisa, čiju je lepotu zapazio reditelj Lukino Viskonti i 1971. dao joj emotivno složenu ulogu u svojoj adaptaciji romana “Smrt u Veneciji” Tomasa Mana.

Sledio je “Kabare” Boba Fosija u kojem se skinula do gole kože i zaradila nominaciju za Zlatni globus i nagradu BAFTA, a glumila je i Ledi Lindon u Kjubrikovom filmu “Bari Lindon” iz 1975. koji se smatra jednim od vizuelno najlepših kinematografskih dela u istoriji. Njenu ulogu kritika nije posebno spominjala, osim što su u “New York Timesu” napisali da “Marisa Berenson sjajno pristaje kostimima i perikama”.

Glumila je i u “Belom lovcu, crnom srcu” Klinta Istvuda, a 2009. u drami “I Am Love” Luke Gvadanjina zračila je elegancijom u “Fendijevim” kostimima. Oprobala se i u pozorištu, pa je tako pre dve godine igrala u “Romeu i Juliji” u režiji Keneta Brane na londonskom Vest Endu.

Uz sve to Marisa je stigla da se bavi i duhovnošću. Kad su je 1968. poslali da sa svojim tadašnjim dečkom, fotografom Arnoom de Rosnajem, inače surferom i potomkom magnata šećerne industrije, ode u Indiju da snimi modni editorijal za “Vogue”, par je završio u ašramu na obalama reke Gang gde je jeo leblebije s momcima iz “Beach Boysa” i slušao Džordža Harisona kako komponuje nove pesme za “Beli album”.

- Indija mi je promenila život jer sam tada tražila svoj duhovni put i tamo sam ga našla, s Maharišijem i Bitlsima. Ceo dan smo meditirali, a uveče smo sedeli na podu dok su Džordž i Ringo svirali gitare - kaže Marisa.

Potraga za duhovnim putem nije je sprečila da naniže brojne veze s bogatima i slavnima. Jedno vreme se zabavljala sa Rikijem fon Opelom iz porodice proizvođača automobila, kao i s Davidom de Rotšildom iz čuvene francuske bankarske familije. Nekoliko godina je bila sa plavokosim austrijskim glumcem Helmutom Bergerom, biseksualcem koji je dugo bio Viskontijev partner, a on ju je i upoznao sa italijanskim rediteljem.

- Viskonti me nagovarao da se udam za Helmuta, mislio je da sam mu ja jedina prilika da bude srećan i da vodi normalan život. Ali nisam mogla. Berger je bio jedna od najvećih ljubavi mog života, ali bila je to previše destruktivna veza - seća se danas Marisa.

A onda se ipak udala, za tri godine starijeg industrijalca Džima Randala. Na venčanju 1976. na Beverli Hilsu pored bazena ispunjenog cvećem okupilo se 800 zvanica, među kojima su bili Džek Nikolson i Andželika Hjuston, mladin kum bio je glumac Džordž Hamilton, belu venčanicu joj je sašio Valentino, a zvanični fotograf bio je Endi Vorhol. Brak je potrajao jedva godinu i po, ali u njemu je rođena kćerka Starlajt Melodi, danas 40-godišnjakinja, koja se bavi kreativnom terapijom za decu, a Marisa je smatra svojim najvećim životnim uspehom.

Drugi put se udala 1982, za Ričarda Goluba, advokata specijalizovanog za razvode, ovaj put u ružičastoj venčanici koju joj je dizajnirao Halston (“Pa nisam htela dva puta da nosim belo”, objasnila je), koji ju je i doveo pred oltar.

- On mi je bio poput starijeg brata, veliki i vrlo mudar čovek. I imao je savršen ukus - s ljubavlju se seća američkog kreatora.

Međutim, ni s Golubom nije dugo izdržala. Razveli su se posle pet godina braka.

- Mislim da muškarcima nije uvek lako sa ženom koja ima i ličnost i slavu. Ali nije to razlog što moji brakovi nisu potrajali. Kriva je bila i moja nezrelost - priznala je Marisa, koja se nakon drugog bračnog brodoloma više nije udavala. - Imala sam i ljubav, i strast, i brakove, ali uvek sam se osećala samom. I to je bio moj izbor, jer daje osećaj slobode i nezavisnosti. Ali biti sama nije lako mladoj, a ni starijoj ženi - objasnila je jednom.

I zaista, premda izgleda da je vodila čaroban i bezbrižan život, Marisa je iskusila i velike tragedije: osim što je rano izgubila oca, ostala je i bez sestre koja je poginula 11. septembra 2001. Ali ne dopušta da je to dotuče. Kako je sama rekla:

- Ne želim da živim u prošlosti. To prepuštam drugima. Ja volim da gledam u budućnost.