Pegi Gugenhajm: Prva ljubavnica avangarde

Najznačajnija kolekcionarka umetničkih dela XX veka, bogata naslednica i svedok burnih dešavanja u kojima su nastajale i nestajale države i karijere, imala je veoma intrigantan život, u kojem je jednako bilo mesta za brojne afere, mnogo seksa i posvećenost slikarstvu, o čemu piše Fransin Proz u knjizi ‘Sablazan savremene umetnosti’

Ako se na trenutak zanemari njen doprinos modernoj umetnosti, posebno slikarstvu XX veka, Pegi Gugenhajm se može svrstati među najintrigantnije žene XX veka. Samo njen privatni život i veze s brojnim muškarcima mogu poslužiti kao idealni materijal za pisanje scenarija uzbudljivog filma. Prema tvrdnjama njenog biografa Antona Gila, imala je nezajažljivi seksualni apetit, koji je bio toliko izražen da je trošila muškarce kao pušač cigarete: strasno i temeljno - do kraja.

Smatra se da je bila sa više od 1000 ljubavnika samo tokom boravka u Evropi, dok je njen američki opus ostao manje poznat javnosti i za njega nije vođena iole relevantna statistika. Tokom burne i strasne veze sa Semjuelom Beketom danima i noćima nije napuštala hotelsku sobu. Iz kreveta su ustajali jedino kad bi ona zahtevala od njega još šampanjaca.

Usvojeno je mišljenje da je Pegin promiskuitet posledica kompleksa niže vrednosti jer su njene dve sestre bile lepotice, dok je ona zbog nosa krompirastog oblika često bila predmet podsmeha. Umetnost i seks bili su joj jednako važni, ali se isto tako svojski trudila da bude slavna. Kad su je pitali zašto voli svog drugog supruga, slikara Maksa Ernsta, kratko i iskreno je odgovorila:

- Zato što je lep i zato što je poznat.

U novoj biografiji čuvene Amerikanke “Sablazan savremene umetnosti” autorke Fransin Proz, koju je nedavno srpskoj javnosti predstavila izdavačka kuća “Clio”, objavljeni su mnogi do sada nepoznati detalji iz njenog života. Kompilacijom brojnih izvora nastalo je zanimljivo štivo posle čijeg čitanja se dobija jasnija slika o značaju mecene avangarde XX veka.

Moderna verzija Kozima Medičija, mecena i kolekcionarka Pegi Gugenhajm bila je jedinstvena pojava. Neobičnog sklopa karakternih osobina, istovremeno ohola i humana, hladna i vatrena, bila je u mnogo čemu ispred svog vremena. Skupljala je umetnine, kupovala slike i skulpture koje niko drugi nije želeo, i to sve samo zato što je volela umetnost i umetnike.

Margerita Pegi Gugenhajm, kćerka bogatog jevrejskog poslovnog čoveka Bendžamina Gugenhajma, koji je kapital stekao nasledstvom a ne radom, rodila se 26. avgusta 1898. u Njujorku. Bezbrižno detinjstvo u izobilju umnogome je odredilo formiranje njenih vrednosnih sudova, što će kasnije, ispostaviće se za vreme Peginog boravka u Londonu i Parizu, biti izvor čestih frustracija izazvanih hirovitom prirodom naviklom da joj se sve servira na tacni. Po mogućstvu od zlata.

Iako bogat i solidno uspešan, Bendžamin Gugenhajm bio je više poznat po ljubavnicama nego po poslovnim podvizima. Krckao je nasleđeni imetak zanemarujući društvene standarde tog doba i malo vremena provodio s porodicom. Jedan od sedam sinova Majera Gugenhajma nastradao je u udesu Titanika 1912. Umesto Bendžamina, porodica Gugenhajm je na njujorškom pristaništu dočekala njegovu preživelu ljubavnicu, s kojom je bio u luksuznoj kabini oglušujući se na pozive za hitnu evakuaciju dok je brod tonuo. Pegina majka Floret Seligman bila je posvećena deci i alkoholu.

Gugenhajmovi su stekli bogatstvo u Americi. U prvom pokušaju pisanja autobiografije 1923. Pegi je zabeležila da potiče od dve najbolje jevrejske porodice, da joj je jedan deda rođen u štali u Bavarskoj, dok je drugi bio torbar. Deda po majci uspeo je da stvori pozamašan imetak u drugoj polovini XIX veka. Obogatio se kao preduzimač specijalizovan za pokrivanje krovova, da bi ubrzo potom ušao u bankarski biznis. Drugi deda, Majer Gugenhajm, iako je poslovnu karijeru počeo kao torbar, preorijentisao se na iskopavanje ruda i tokom života postao vlasnik skoro svih rudnika u svetu.

Zbog porodičnog bogatstva Pegi je imala dobre preduslove za srećan život. Kada je napunila 21 godinu, nasledila je 2,5 miliona dolara, što bi danas iznosilo 14 puta više (35 miliona). Nakon školovanja zaposlila se u knjižari, prevashodno u nameri da bude drugačija od svojih razmaženih, prebogatih prijatelja iz njujorškog džet-seta. Posredstvom porodičnog prijatelja, pisca Hauarda Leba, upoznala je značajne umetnike tog vremena poput Frensisa Skota Ficdžeralda i Alfreda Stiglica. I upravo je poznanstvo sa Stiglicom, pionirom fotografije i impresariom avangardnih umetnika, presudno uticalo da se zainteresuje za likovnu umetnost XX veka. U njegovoj galeriji na Petoj aveniji prvi put se srela sa delima Pikasa, Klea, Matisa.

Zaključivši kako je Amerika inertna i dosadna, svetlosnim godinama udaljena od umetničkih dešavanja u Evropi, Pegi se seli u Pariz. Mlada bogatašica brzo je privukla pažnju Parižana. Svaki dan joj je bio uzbudljiv, ispunjen susretima sa zanimljivim svetom i ispijanjem najskupljih šampanjaca. Brzo je sticala prijatelje, što nije ništa neobično jer je uvek ona plaćala kafanske račune. Za nju je to bio sitniš.

Prvih meseci života u Parizu upoznala je Lorensa Vejla, “kralja boema” koji se družio s umetnicima kao što su Men Rej i Marsel Dišan. Venčali su se 1922. Tokom šestogodišnjeg braka dobili su dvoje dece, sina Sinbada i kćerku Pegin, koja je kasnije postala veoma uspešna i priznata slikarka.

Još dok je bila u braku Pegi je otpočela vezu s engleskim piscem i ratnim herojem Džonom Ferarom Holmsom. Ni Vejl nije sedeo skrštenih ruku. Britanska spisateljica Kej Bojl bila je uzrok bračnog brodoloma.

Velika strast između Pegi i Holmsa nije ublažila njihove česte svađe praćene tučama i lomovima po kući. Pisac je patio od depresije izazvane “stvaralačkom krizom”, zbog čega se često opijao. Naprasno je umro 1933. ne probudivši se iz anestezije posle rutinske operacije ruke. Pegi je, kako je priznala mnogo godina kasnije, iz braka s Holmsom ponela malo sećanja, nekoliko modrica i dva veštačka zuba.

Bogatoj Amerikanki nije bilo potrebno dugo da nađe novog ljubavnika. Britanski političar niskog profila Daglas German bio je samo jedan u nizu njenih emotivnih promašaja. Nepogrešivo je birala nekvalitetne muškarce, od kojih je u početku veze pravila superheroje, da bi se ubrzo ispostavilo da se radi o ljudima s mnogo slabosti i nedostataka. Jedina dobra stvar kod Germana bila je ta što je bio potpuno nezainteresovan za Pegi i njeno bogatstvo, što je njoj ostavljalo dovoljno slobodnog vremena da upozna novog muškarca ili se posveti nekom hobiju.

Tako se upustila u proučavanje umetnosti. I nije pogrešila.  Živeći na relaciji Pariz-London sve češće je imala utisak da je britanska prestonica guši, za razliku od francuske, u kojoj se osećala komotno i opšteprihvaćeno.

Bitnu ulogu u njenom životu tada je odigrao Semjuel Beket, koji je u to vreme radio u Parizu kao lični sekretar Džejmsa Džojsa. Tokom kratke, ali intenzivne veze, a priča se da su zajedno proveli svega 12 dana, Beket je ubedio Pegi da se potpuno posveti modernoj umetnosti.

I dok je pola Evrope bilo svesno opasnosti od nacizma i fašizma, ona je 1939. otvorila svoju prvu galeriju u Londonu izložbom crteža Žana Koktoa. U prvoj, ispostaviće se ubrzo i jedinoj godini rada, galerija je predstavila engleskoj javnosti do tada nepoznate autore kao što su Vasilij Kandinski, Henri Mur, Hans Arp i Iv Tangi. Iako finansijski gubici nisu bili nepodnošljivi, Pegi je posle samo godinu stavila ključ u bravu. Inspirisana delom strica Solomona Gugenhajma, koji je osnovao fondaciju za sakupljanje dela moderne, pretežno apstraktne umetnosti, što je dovelo do stvaranja zadužbine u Njujorku 1939, počela da pravi planove za otvaranje svog muzeja u Londonu.

Međutim, Drugi svetski rat je prekinuo sve, pa tako i Pegine ambicije. Ratne godine provela je u Njujorku, gde se 1943. udala za nadrealistu Maksa Ernsta. Brak između dva snažna individualca nije trajao dugo, jedva tri godine. Razišli su se kao prijatelji, ne skrivajući da se vole.

U Americi je Pegi otkrila nekoliko zanimljivih slikara. Prva je svetu pokazala Džeksona Poloka, Marka Rotkoa, Roberta Madervela i Kliforda Stila.

Čim su topovi zanemeli, ponovo se preselila u Evropu. Ovog puta je odabrala Veneciju. Ispostavilo se da je to bio pravi izbor, pošto je, uz manje pauze, do kraja života ostala u gradu na kanalima.

Na Venecijanskom bijenalu 1948. predstavila je svoju kolekciju moderne umetnosti. Posetioci su bili iznenađeni, kritika zatečena. Mešavina najznačajnijih autora evropske i američke avangarde svrstala ju je u kategoriju vrhunskih poznavaoca umetnosti čija se reč s pažnjom sluša jednako u društvu laika i akademika. Kad je kupila palatu Venijer na Kanalu Grand, mogla je da krene s realizacijom svoje stare želje o osnivanju Muzeja savremene umetnosti. Tako je i bilo. Nije prošlo mnogo vremena od kupovine skupocene nekretnine u Veneciji do štampanja pozivnica za otvaranje Pegi Gugenhajm kolekcije.

Možda je najbolju ocenu značaja Pegi Gugenhajm dala Li Kresner, američka umetnica i supruga Džeksona Poloka:

- Kada pišemo o Pegi, moramo slušati sopstveni unutrašnji glas. Ne kritičare. Šta oni znaju? Ono što treba kažemo o Pegi je jednostavno - ona je uspela. Bez obzira na razloge zbog kojih je započela svoj poduhvat, uspela je.

U jednom od retkih intervjua priznala je da je u periodu od 1938. do 1947. kupovala po jedno umetničko delo dnevno.

- Mi Jevreji razumemo modernu umetnost jer smo svuda primorani da budemo autsajderi. Zbog toga umetnost vidimo onakvom kakva jeste, ne kao odgovor, već kao pitanje. Ona nas primorava da vidimo, osećamo i mislimo na drugačiji, novi način. Da mislimo sami za sebe - rekla je Pegi svesna da postavlja nove standarde u tretiranju umetnika i njihovih dela.

Danas je palata Venijer otvorena za publiku po njenoj izričitoj želji. U jednom krilu nalazi se stalna postavka, dok se u drugom redovno održavaju izložbe moderne umetnosti.

“Sirota mala bogatašica”, kako su je nazivali tokom njujorške mladosti, napisala je memoare “Ka novom veku”, u kojima je bila, tvrdili su njeni poznavaoci, veoma iskrena. Prvi put su izdati 1946, a zatim 1979. Njen šarmantan, duhovit i neobičan način pisanja govori nam o njenim osobinama podjednako kao i o događajima koje je opisala.

Tokom poslednjih Peginih godina njeno zdravlje je bivalo sve slabije. Patila je od ateroskleroze i često su je mučili bolovi. Imala je visok krvi pritisak, preživela je srčani udar i nekoliko ozbiljnih padova. I dalje je uživala, zabavljajući se i viđajući prijatelje, posebno ploveći gondolom svuda po Veneciji. To vreme je opisala u trećem, najpotpunijem i najraskošnijem izdanju svojih sećanja, koje je objavljeno neposredno pred njenu smrt od moždanog udara u decembru 1979.

- Uvek se pretpostavljalo da je Venecija idealno mesto za medeni mesec. To je velika greška. Živeti u Veneciji ili posetiti je znači zaljubiti se u sam grad. Zbog toga u vašem srcu neće ostati mesta ni za koga drugog. Nakon prve posete suđeno vam je da se vratite u svakoj mogućoj prilici ili uz svaki mogući izgovor - zapisala je.

Posle Pegine smrti 1979. godine Muzej “Pegi Gugenhajm kolekcija” pridružen je fondaciji njenog strica Solomona Gugenhajma u Njujorku. Njen doprinos popularizaciji moderne umetnosti ne počinje, još manje se završava mahnitom kupovinom slika i skultpura. Osim što je brojnim umetnicima obezbedila pristojnu egzistenciju kupujući njihova dela u vreme kad su bili potcenjeni i neshvaćeni, Pegi je mnoge nosioce avangardnog pokreta spasila sigurne smrti. Zahvaljujući kontaktima i humanosti, kao i novcu, otkupljivala je njihovu slobodu od nacista i prebacivala ih na sigurno tlo u Ameriku.