Olivera Katarina: Samoća je moja sudbina

Za vreme ovacija koje je doživela na nedavno održanom Kanskom festivalu pre i posle projekcije ‘Skupljača perja’ naša diva je bila na ivici suza, očajna što pored nje ne stoje kolege i prijatelji s kojima je pre pola veka snimila kultno ostvarenje srpske kinematografije

Ponovni susret sa Kanom, 50 godina posle trijumfa sa “Skupljačima perja”, bio je veoma potresan za Oliveru Katarinu (77). Dok se Kroazeta klanjala našoj pevačkoj i glumačkoj divi, koja je maestralno oživela Lenče u kultnom ostvarenju reditelja Aleksandra-Saše Petrovića, njoj je stajala knedla u grlu.

- Bez Bate, Bekima, Gordane, Saše, bila sam potpuno sama. Sve vreme sam mislila na njih, na Miju Aleksića, scenografa Veljka Despotovića, direktora fotografije Tomislava Pintera, sve druge koji su prerano otišli. Strašan je osećaj kad spoznaš da si samo ti ostala. U jednom trenutku sam pomislila kako ni moj sin Mane nije pored mene, jer nije mogao da dođe iz Amerike, i jedva sam se suzdržala da ne zaridam. Osećaj usamljenosti vratio se svom silinom u moj život, opet sam postala svesna da je samoća moja sudbina.

Kako mislite vratio?

- Tako što sam od početka aprila i intervjua za “Gloriju” imala utisak da sam ustala iz mrtvih. Jer gotovo dve decenije, sa manjim prekidima, bila sam u tami. Pod potpunim bojkotom, nije se znalo ni da li sam živa. Do te mere je to bilo strašno. A onda, posle onog teksta, opet je bila pompa oko mene, danima me je bila puna domaća štampa, svi mediji su se podsećali na moj život, uspehe, od kojih je ovaj sa “Skupljačima perja” možda i najveći. To je magija koja mi se desila, ali je u Kanu izbledela pod spoznajom da pored mene nema nikog od voljenih ljudi.

Niste slutili kakav obrt će se desiti u samo mesec dana?

- Apsolutno ne. Nisam ni pomislila da ću uskoro ponovo koračati Kanom. Naš film je ušao u tu cenjenu kategoriju klasika i ogromna je čast bila biti tamo u tom trenutku. Tužna što nema mojih kolega, srećna što sam sve podsetila kakvi su umetnici bili. Posebno mi je teško bilo u situacijama kad sam morala da pričam ko nas je sve napustio. I svaki put sam iznova isticala koliko smo se poštovali, voleli. Svi. Bili smo kao složna porodica i čvrsto i dalje verujem da samo iz takvih emocija može da se napravi ovakav film.

Jeste li imali tremu?

- Svi su primetili kako sam mirna. Govorila sam na francuskom. Bez ikakvog nemira, svesna da predstavljam sve nas, film koji je položio test vremena. Bila sam superiorna na momente, ali sve vreme svesna odgovornosti da baš zato što nikog više nema, ja moram biti racionalna, odmerena, kako bih nas sve predstavila u najboljem mogućem svetlu.

Film koji je pre 50 godina osvojio “Gran pri” u Kanu urađen je u novoj, osveženoj verziji i takav premijerno prikazan u oficijelnoj selekciji “Kan klasika”. Šta vam je prolazilo kroz glavu dok ste ga ponovo gledali?

- Bila sam veoma uzbuđena. Kao i svi ostali u festivalskoj dvorani “Bunjuel” gde je i prikazana restaurirana kopija filma. Imala sam čast da se obratim prisutnima, uz Žerala Dušosua, selektora “Kan klasika”, i našeg Jugoslava Pantelića, direktora Jugoslovenske kinoteke, na čiji poziv sam i otputovala u Kan. Zaista se retko dešava da jedan film ostavi takav trag. Zbog čega posle 50 godina na istom mestu isti film izaziva tako burne emocije, ne umem da kažem. Ali srećna sam što je tako.

Pre pola veka Ratko Dražević, tadašnji direktor “Avala filma”, zakupio je veliku baštu na obali mora, iz Beograda naručio kamion sa prikolicom prepun pršute, sira, kajmaka, pečenja, vina, rakije, svirao je Janika Balaž sa svojim orkestrom, vi ste uglednim zvanicama pevali, srče je bilo do kolena a vi ste bosonogi igrali po njoj. Kako ste se ovaj put proveli?

- Baš mi je bilo lepo. Naravno, ovaj put nije bilo takvog loma, ali oduševljenje Francuza bilo je isto, ako ne i veće. Kad su me videli na terasi, okupljeni su me dočekali ovacijama, svi su vikali da zapevam “Đelem, đelem”. Nije moglo da prođe bez toga, iako smo time prekršili protokol. Po ceo dan sam davala intervjue za njihove medije, pa sam se malo i umorila. Naročito mi je naporno bilo fotografisanje. Svima se dopala moja haljina, koju je za mene kreirao Igor Todorović. Stvarno su me svi pitali ko je osmislio moj stajling. Mnogi su se šokirali kad su videli da nemam ekipu: šminkera, frizera, posebno što mi je kosa baš dugačka. Ali snašla sam se sama, kako sam znala i umela. Kan je moja sudbina.

Jeste li sreli nekog s kim ste se družili one 1967. godine?

- Ne, nije bilo nikog iz stare garde. Sad su tamo sve mladi ljudi, ali i taj drugi, novi svet doživeo je naš film sa velikim poštovanjem i uzbuđenjem. Bilo je ovacija, uzvika bravo, tako da možemo da budemo ponosni što nam je Saša ostavio takav divan film. A to što je prikazan zajedno sa ostvarenjima kanskih laureata kakva su “Nadnica za strah” Anri-Žorža Kluzoa, “Uvećanje” Mikelanđela Antonionija, “Sav taj džez” Boba Fosa, “Čovek od mramora” Andžeja Vajde, još je jedan dokaz koliko Francuzi cene našeg Sašu i njegovo delo. Inače, “Skupljači perja” će se prikazvati i u redovnoj distribuciji u francuskim bioskopima od 16. novembra.

U Kanu je bila i rediteljeva rođena sestra Radmila Petrović Čvorović. Jeste li se videli s njom?

- Jesam, bila je s nama na ručku. Ona živi u Francuskoj. Pričala nam je da je Saša ovaj film radio punim srcem i dušom. Evocirale smo uspomene na one divne dane. Nekako smo obe pazile da se ne dotičemo svega ostalog, jer znate da je i Saša otišao prilično razočaran odnosom prema njemu i njegovom delu. To je kod nas strašno. Sputavamo ljude koji su uspešni, i to nije slučaj samo sa umetnošću, već i sa naukom, sportom. Jednostavno, kad ti glava iole štrči iznad, mnogi žele da je poseku. I to je u Srbiji toliko često i drastično da su mnogi povređeni i razočarani. Zato i odlaze. I moj sin je jedan od tih koji nisu mogli ovde da nađu bilo kakav posao. Uzalud mu i obrazovanje, znanje nekoliko stranih jezika. Na kraju je rekao: “Majko, vidiš li ti da mi ne daju da živim”. Otišao je u Njujork, i tog trenutka mi je iščupano srce. Ovde sam sama, on je tamo sam. Veoma se sekiram zbog toga. Moram da kažem i da me začudilo što je neko izbacio deo iz mog govora u Kanu u kom pozdravljam moju Srbiju i šaljem joj poljubac. Stvarno ne mogu da shvatim kome smeta to što ja mislim da je sve to što se dešava u Kanu, i ta pažnja koja je prema nama okrenuta, zapravo uspeh Srbije.

Jeste li dobili i neke nove poslovne ponude?

- Ceo taj moj put u Kan me je zadovoljio, mnogo sam lepih trenutaka doživela, upoznala interesantne ljude, a neki su mi ponudili i novu saradnju. Jedan producent želi da napravi film o meni, dobila sam i predlog da ponovo idem u parisku Olimpiju, da napravim tamo koncert, i to će verovatno biti posle premijere “Skupljača perja” na jesen.

Na snimanju filma Bekim vas je ošamario.

- Tako me je snažno udario da mi je glava odletela, mislila sam ostaću bez nje. Preletela sam s kraja na kraj sobe i udarila leđima o jedan sanduk, jer je Bekim odigrao verno tu scenu, potpuno se uneo u nju. Baš sam se ozbiljno povredila, a on, taj divni gospodin, moj brat, bio je neverovatno uplašen. Pritrčao je da proveri kako sam, dugo mi se izvinjavao. Bio je zlatan. Naravno, nisam se naljutila. Uloga je bila takva i scena je morala da bude uverljiva. Na filmu se i vidi da je to bio pravi šamar.

Kao i scena kad on seče ruke dok vi pevate?

- Mi se tu ni ne dodirnemo, o poljupcu da i ne govorim, a toliko strasti je u toj sceni gde ja u transu, puna ljubavi pevam dok on rukama udara u srču. To je najbolji dokaz da erotska scena ne mora da bude sa golim telima, pornografskim sadržajem, već može da bude čedna a sa toliko strasti.

Čega se najviše sećate kad je reč o Bati?

- On mi je stvarno bio kao brat. Već sam pričala da Lulu znam iz gimnazijskih dana, a posle smo bili i kućni prijatelji. Ona je uvek pravila velike gozbe za slave, rođendane, sa mnogo gostiju, a Bata i ja smo znali da zapevamo u duetu. On je divno pevao, bio je izuzetno muzikalan.

Pamtite li šta ste najčešće pevali?

- Naravno. Najviše smo pevali makedonske pesme, kao što je “Lulela e Jana Bulino detence”, i stare srpske. Često smo reditelj Tori Janković i ja bili kod Bate i Lule i u Koraćici, i uvek smo pevali. Tori je takođe prerano otišao, a bio je izuzetno darovit. Bože, srpska kinematografija je ostala bez mnogo velikih talenata, nestali su tako brzo. Bila je to generacija koja se isticala po široj kulturi, velikom obrazovanju. Nisu bili samo talentovani glumci, reditelji, nego su znali mnogo i o slikarstvu, književnosti, zaista su bili bogate ličnosti.

Jesu li vas Bekim i Bata čuvali od udvarača?

- Ne mogu da se setim baš takvih događaja, ali znam da sam se pored njih osećala zaštićeno. Njih dvojica su se prema meni ponašali kao da sam njihova sestra koju oni čuvaju, da ne sme niko da mi priđe na neki nedostojan način. Bata i ja smo više filmova snimili zajedno, sećam se, “Partizane” smo radili po nekim velikim snegovima, strašnim. Vodila sam Maneta sa sobom iako je bio baš mali, jer nisam volela da se odvajam od sina. Bata se igrao sa njim, začikavao ga, a Mane, premda mali, nije dao na sebe, što je Bati bilo simpatično. Bio je veoma zabavan, duhovit čovek. Veliki glumac kome je Kan, kao i meni, otvorio sva vrata.

Da vam je neko pre pola veka, u trenutku kad ste ceo svet imali pod nogama, rekao kako će vam izgledati život, da li biste pristali na sve ovo što vam se dešavalo?

- Nikad ništa ne bih menjala u svom životu. Ostajem verna sebi. Znam da sam uvek radila najodgovornije i najbolje što sam umela i iza toga stojim.

Doživljavate li sve ovo što vam se dogodilo u međuvremenu kao bar malo ispravljanje nepravde, ne samo što decenijama niste mogli da radite već što vas nisu pozvali ni na domaću proslavu jubileja 50 godina “Skupljača perja”?

- Vreme je pokazalo da meni nije potrebna reklama, sve ove godine moja publika me voli. A ja bih upravo za nju želela da posle svega, kao krunu, napravim koncert u Beogradu. Volela bih da u prvom redu vidim Lulu Batinu i Branku Bekimovu sa porodicama, kao i Sašinu sestru. Ne znam da li će mi se ova želja ispuniti, ali ukoliko mi se ostvari, punog srca ću pevati “Đelem, đelem”.