Dejan Tiago Stanković: Fizička lepota je stvar o kojoj puno brinemo, a vrlo malo vredi u pravom životu

Pisac i prevodilac, Dejan Tiago Stanković, koji godinama živi na relaciji Beograd - Lisabon, autor ‘Estorila’, knjige-manifesta migranata svih generacija, ignoriše svoje rođendane, čuva poroke iz mladosti, a uživa da sluša ljude bogate iskustvom i zanimljivim pričama

Šta vam nedostaje iz Lisabona kad ste u Beogradu, a šta iz Beograda u Lisabonu?

- Lisabon ima najlepšu klimu. I neki mir, mada je prepun ljudi. U Beogradu je uzbudljivije. Makar meni. Zbog ljudi. Ali posle se umorim, pa se vratim, pa ukrug.

Na čemu pišete i da li to radite svakog dana?

- Sve radim na računaru. Čitam, pišem, družim se, brišem, pa opet pišem. Tako svakog dana. Svakoga dana i objavljujem po društvenim mrežama, novinama, portalima. A ono najbolje čuvam za knjige.

Dela kog pisca su najviše uticala na vas?

- Od knjiga koje sam prevodio to su “Prokleta avlija” i “Kad su cvetale tikve”. Više puta sam se vraćao na Markesov roman “Sto godina samoće” i na priče Čehova, Mopasana, Dovlatova.

Jeste li uspeli da sačuvate neki porok iz mladosti? A kojih ste se oslobodili?

60 godina Ršum piše: Veliki jubilej Ljubivoja Ršumovića

- Čuvam ih sve. I svih sam se oslobodio. Kad nešto svedete na razumnu meru, to više nije porok. Kad odrastete, shvatite da je lepota poroka u tome što možete da im odolite. Lepo je odoleti, a lepo je i kad pokleknete, ako to ne radite često.

Šta je u današnjem svetu precenjeno?

- Fizička lepota. Diplome. Mladost. Starost. Nacija. Verska pripadnost. To su sve stvari o kojima puno brinemo, a vrlo malo vrede u pravom životu.

Omiljeni zlikovac?

- J. B. Tito. Sve o njemu znam, i opet mi je, na neku foru, drag. Valjda što me podseća na mladost.

Najzanimljivija ličnost koju ste intervjuisali? Koga biste voleli da intervjuišete?

- Ja priče ne tražim, same me nađu. Presretnu me usput. Posebno volim kad naletim na nekog ko je dosta toga preživeo, ima dugo pamćenje i voli da priča. Takvih ljudi ima mnogo više nego što mislimo, samo im treba dati pažnju. Svašta ti usput ispripovedaju. Pre neki dan mi je tata pričao o posleratnom Beogradu, o siromaštvu. Posle mi je njegova školska, a moja prijateljica iz emigrantskih dana, Sonja, pričala svoju verziju svega toga. Pa Mikićka, komšinica, njihova vršnjakinja svoju. Uz kafu sakupljam priče za zlu ne trebalo.

Šta vas najbrže izbaci iz takta?

- Nije šta, nego ko. Ko može, ako uopšte može, da vas istera iz takta nego ljudi?

Kad bi se snimao film o vašem životu, a da možete da birate, ko bi vas najbolje odigrao, ko bi ga režirao, a ko tumačio vašu partnerku?

- Trebalo bi da me igra glumac koji me najbolje poznaje. Znači Hristina Popović. Ona bi najbolje igrala i partnerku. Ona sve najbolje igra. A da bi film bio smešan, režirao bi ga Peđa Ličina, hrvatski redatelj poznat po svojim nenormalno smešnim filmskim promašajima.

Kako proslavljate rođendane?

Vasil Hadžimanov: Teško je opstati ako ne praviš kompromis sa vladajućim muzičkim trendovima

- Dostojanstveno. Ignorišem ih.

Šta skupljate?

- Prijatelje. Iskustva. Decu. Kumove. Kumiće. Dugove.

Najveći strah i kako ga otklanjate?

- Nećemo o strahovima. Ne volim ja te stvari.

Da li trenutno nešto prevodite?

- Slabo poslednjih godina. Malo poeziju, čisto iz hobija. Nedavno sam, da me mine čežnja, preveo delo mlađeg portugalskog književnika Žozea Luiša Peišota, “Knjiga”. Tema tog romana mene, kao pisca, zanima. To je emigrantska priča. Zato sam se i prihvatio prevođenja. Jer je izuzetno dobra, bilo bi šteta da ostane neprevedena.

Tanja Bošković: Obiće nam se o glavu ako našu kulturu pretvorimo u servis za zabavu

Na čemu trenutno radite?

- Pišem, ali neću o tome da pričam zbog malera.