Putovanje Bojane Nikitović: Vatromet života San Huana

Kostimografkinja svetske slave Bojana Nikitović otkriva svoju najveću slabost: latinoameričko ostrvo na kome se prepliću ples i muzika, gde neznanci pozdravljaju jedni druge, kora platana je u duginim bojama a za vrhunsko uživanje je dovoljno prebaciti pareo preko kupaćeg kostima i krenuti u fantastičnu šetnju plažom

Desilo se tako, neplanirano i nenadano, da Portoriko postane moje omiljeno mesto za odmor posle iscrpljujućih snimanja i rada u pozorištu. Kada je pre tri godine moj sestrić Marko Radović, nakon završetka studija, dobio posao u banci u San Huanu, prvi gosti su mu bili njegova sestra Ana i moj sin Vuk. Počele su od njih da nam stižu fotografije čudesnih, nepreglednih plaža, mora boje tirkiza i neverovatnog zelenila. Naravno, nije nas trebalo mnogo ubeđivati, usledile su posete svih članova familije. I ne samo to, one su postale redovne, takoreći tradicionalne, tako da je Markov stan, koji deli sa prijateljem Goranom, još jednim Srbinom u Portoriku, sada jedno od najposećenijih mesta u San Huanu. Raspored dolaženja gostiju iz Srbije je postao toliko “gust” da su morali da uvedu kalendar poseta, ne bi li izbegli preklapanja u “gostovanjima”. Mada, u Portoriku kuća zaista nikada nije tesna ako čeljad nisu besna. Tamo nikome ništa nije potrebno osim dobrog vremena i opuštene atmosfere.

DOČEK Prvi put sam otišla u Portoriko krajem decembra, i već tada odlučila da pokušam da bar jednom godišnje na ovom čarobnom ostrvu provedem makar dve nedelje sa svojim najmilijima. Kada smo posle mnogo sati leta, presedanja i čekanja po aerodromima konačno sleteli u San Huan, istog trena smo zaboravili na umor i neispavanost, jer postoji nešto neverovatno opuštajuće u atmosferi koja vlada ovim ostrvom - ljudi su topli, dobronamerni, otvoreni, široko se osmehuju i pozdravljaju vas u prolazu.

TVRĐAVA Tvrđava San Felipe del Moro jedan je od zaštitnih znakova prestonice San Huana i čitavog ostrva. Izgradili su je Španci u XVI veku, nazvana je po njihovom kralju Filipu Prvom i vekovima je štitila ulazak u luku.

Danas je Portoriko američka teritorija i po tome se razlikuje od ostalih karipskih država poput Dominikane, Haitija i Kube. Iako se ne mogu pohvaliti dobrom ekonomskom situacijom, zahvaljujući podršci koju dobijaju od SAD žive bolje i sigurnije nego stanovnici ostalih ostrva Kariba.

ŠARENI SVET Stari grad San Huan je jedan od najživopisnijih koje sam imala prilike da posetim. Sve pršti od boja kojima su okrečene zgrade, sa obaveznim belim detaljima oko prozora i vrata. Ulice su popločane vrstom kaldrme koja se preliva u svim nijansama plave, a drvoredi jedinstvenog platana, čija je kora sastavljena od svih boja duge, dopunjuju ovaj nestvarni šareni svet. Na sve to dodajte lokale iz kojih se uvek čuje muzika i ispred kojih će često potpuno spontano par sedamdesetogodišnjaka zaplesati salsu, pridružiće im se i mladi i oni manje mladi - i dobićete lakoću življenja u Portoriku!

ŠETNJA “Ocean Park” je deo grada koji se nalazi na samoj plaži. Ujutru je dovoljno prebaciti pareo preko kupaćeg kostima i spremni ste za dugačke šetnje po pesku. U to doba dana najviše je ljudi koji šetaju sa svojim ljubimcima, svi se ljubazno jave, pitaju kako ste iako vas vide prvi put u životu, zastanu i kratko porazgovaraju, daju predlog šta bi bilo dobro posetiti. Po podne na ogromnu plažu dolaze mladi, pušta se muzika, vrlo često se igra, niko nikome ne smeta, svi uživaju i izgledaju zadovoljno i srećno.

Uveče se u starom gradu sa svih strana čuju latino zvuci. Čini se da svi Portorikanci dobro pevaju, i još bolje plešu. “La Factoria” je kultno mesto, sastavljeno praktično od tri kluba koji su povezani. Naravno, u jednom od njih svira bend, svi igraju, i stranci i žitelji, i stari i mladi, jedni do drugih. Niko nikoga ne ocenjuje, niti komentariše, svi se samo dobro provode.

VATROMET ŽIVOTA Restoran “Jose Enrique”, nazvan po svom šefu, prvom Portorikancu uvrštenom na listu najboljih novih kuvara, mesto je koje se mora posetiti. Smešten je na na trgu La Plasita de Santurse, okružen drugim lokalima, u srcu pijace koja je otvorena preko dana. Nema rezervacija pa se često dešava da se na sto čeka u redu, ali apsolutno vredi izdvojenog vremena. Od raznih apetajzera, preko salata do ribe koja se topi u ustima, baš sve što sam tamo probala bilo je fantastično. Četvrtkom i petkom već posle šest u okolnim barovima počinje živa muzika, bendovi se prepliću, opet se svuda peva i igra salsa - pravi vatromet života.

NAJMAGIČNIJE MESTO U San Huanu vam nisu potrebni skupi “all inclusive” hoteli, rizorti u kojima se pomalo osećate kao u staklenom balonu. Treba okusiti njegov autentični duh, a vlasnici lokalnih “airbnb” apartmana su često mladi, vredni ljudi spremni da vam odgovore na sva pitanja i pomognu u otkrivanju okruženja.

Postoji, međutim, hotel u koji morate otići, čak i ako ne planirate da u njemu odsednete. To je “The Gallery Inn”, najmagičnije mesto u gradu. Tu se prepliću hotel, galerije, otvorene kuhinje i trpezarije smeštene u prave tropske bašte, bazeni sakriveni u zelenilu, soba u kojoj na “steinway” klaviru mladi pijanisti priređuju koncerte u kojima možete uživati uz čašu vina. Vlasnica je Amerikanka koja je još pre pola veka odlučila da živi u Portoriku, besprekorno lepa i doterana dama koja je počevši od jedne kuće godinama dodavala okolne prostorije i zgrade. Sve je spojila u neverovatan sklop čiste lepote, dobrog ukusa i elegancije.

PEVANJE Da ne zaboravim zvuke Portorika! Pored okeana i Karipskog mora, koji zapljuskuju obale ove zemlje, uveče se uvek čuju horovi čuvenih žabica - “coquia”, veličine palca, čije oglašavanje, slično “pevanju” zrikavaca, ispunjava noći, da bi se pred zoru umorili i utišali.

I verovali ili ne, i u San Huanu ima naših. I to kakvih! Koliko sam samo uživala u druženjima sa Ljubinkom, Goranom, Vladom... Toliko volim Portoriko da bih o njemu mogla pisati još. No, neke stvari ipak treba prećutati, kao brižljivo čuvana mesta kojima ću se, nadam se, vratiti.