Potresna ispovest Ljubivoja Tadića: Vatra i amnezija su odnele sve

Glumac i reditelj s tugom i setom seća se dve godine starije sestre Maje stradale u požaru koji je izbio u sobi u kojoj je spavala, a zbog gubitka pamćenja svoje uspomene je zabeležio u knjizi ‘Lična dokumenta’

Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje Tadić (56) jula 2015. godine doživeo je veliku tragediju kada je u vatri koja se rasplamsala od sveće u porodičnom stanu na Vračaru izgubio rođenu sestru Maju, dok su njihova majka Mira i on zadobili teške opekotine. Posle lečenja na Klinici za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju u Beogradu devet meseci je proveo na rehabilitaciji u Vrnjačkoj Banji, gde je skoro u dahu napisao knjigu “Lična dokumenta” koja se završava nesrećnim događajem iz leta 2015.

- Nekoliko godina pre požara i tragedije koja je zadesila našu porodicu doživeo sam moždani udar u snu posle kojeg mi je dijagnostikovana blaža amnezija - počinje svoju ispovest član poznate glumačke porodice, čiji je stric bio glumac Ljuba, a otac Rastko Tadić. - Pretila je opasnost da će ona prerasti u veću, i to me je podstaklo da u dogledno vreme napišem knjigu o događajima koji se tiču mene, a kojima sam bio svedok. Neke situacije sam birao sam, neke su izabrale mene da im budem učesnik, ali za sve mislim da su imale neki razlog i smisao. Knjiga, koju sam svakako planirao da napišem, završava se događajem koji nije morao da se desi: nesrećom u kojoj sam izgubio sestru za koju sam bio veoma vezan. Maja je rođena kao zdrava beba, ali joj je tri meseca kasnije ustanovljena epilepsija. Upoznao sam još dece iz njene generacije, 1958. Nije bila jedina koja je rođena zdrava, a potom se naprasno razbolela. Verujem da je to posledica vakcina koje su im davane. Bila je najinteligentnija od sve dece u porodici, i da nije bilo bolesti, sigurno bi daleko u životu dogurala. Volela je pozorište i bila moj najbolji kritičar. Imala je osećaj da proceni šta je dobro i uvek sam želeo da čujem njeno mišljenje. Često je gledala probe mojih predstava, pratila dijaloge i davala kritike, koje su, premda ponekad oštre, uvek bile na mestu. Uživala je da dolazi na generalne probe i svaki put bi tačno znala kog datuma je koja bila, ko je sve bio u publici, pamtila je scene i replike. Mnogo je čitala. U knjigama je sigurno našla drugačiji i bolji svet od onog u kome je živela. Nedostaje mi. Pišući “Lična dokumenta” negde na sredini knjige sam zastao, osmehnuo se i zapitao šta bi mi ona rekla da je tu, koji komentar bi dala. Bilo je to na poglavlju u kome govorim o njoj.

STRUJNI UDAR

Zbog amnezije i traume ne seća se svih pojedinosti iz kobne letnje noći 2015.

- Ne znam koji je datum bio. Nismo imali struju jer nam je bila isključena zbog duga od 145.000 dinara za koji smatram da ga nismo mogli napraviti tokom letnjih meseci. Za zimske mesece račun je iznosio samo 11.000 i to sam uredno platio. Mesecima sam podnosio prigovore u EPS-u na obračun koji je bio nerealno visok i zbog kojeg nam je struja isključena. Niko mi nikada nije odgovorio. Požar je izazvala sveća koja je gorela u Majinoj sobi. Majku sam uspeo da izvučem iz vatre, ali sestra me je dva puta odgurnula dok sam se borio da je iznesem na terasu. Tek kada sam pišući knjigu došao do tog trenutka, setio sam se zašto. Ona nigde nije išla bez papuča. Nije mogla da ih pronađe u dimu, a nije htela da izađe bez njih. Baš kada sam napisao poslednje reči knjige, desila se još jedna tragedija zbog isključenja struje. U Lozoviku kod Velike Plane smrzli su se majka i sin. Moja tragedija je dospela u javnost i čulo se za nju i ovde i van zemlje jer sam javna ličnost iz poznate porodice, ali takve nesreće događaju se svakodnevno, a ja sam i na to želeo da skrenem pažnju. Bili poznati ili ne, svi smo na kraju obični ljudi.

Posle požara probudio se na Klinici za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju

- Ne znam kada sam se tačno osvestio. Bio sam u prostoru koji je ličio na svemirski brod, u kome je sve strogo sterilisano, posete su zabranjene, nema mobilnih telefona, štampe. Imao sam opekotine i unutrašnje povrede, od kojih je najozbiljnija bila na plućima. Zahvalan sam timu na čelu sa doktorkom Biljanom Ćertić koji je pomogao da se brzo i uspešno oporavim. Iz bolnice sam izašao kako bih otišao na poslednji ispraćaj sestri Maji. Znam da sam bio na sahrani, ali ne pamtim detalje. Dok sam još ležao na klinici, sa zavojima na licu i rukama, nakratko sam se video sa sinom Rastkom. Rekao sam mu da sada mora da se pokaže kao glava porodice, a imao je u tom trenutku samo dvadeset i dve godine. On je sarađivao s policijom koja je izvršila uviđaj i organizovao posle da se taj stan zameni za drugi. Nikada ne bih ponovo ušao u stan na Vračaru. U jesen 2015. otišao sam na rehabilitaciju u Vrnjačku Banju, gde sam ostao devet meseci. Na posao sam se vratio prošle jeseni.

DECA ZA PONOS

Povratak u kuću u Francuskoj 3, za koju kaže da je njegova druga adresa i na čijem je čelu bio jedno vreme, izazvao je najdublje emocije.

- Dok sam bio na lečenju u Vrnjačkoj Banji i pisao knjigu, u trenucima usamljenosti pomislio sam kako ta adresa bledi u mom sećanju, ali kada sam se vratio, shvatio sam da nisam bio u pravu. U nacionalnom teatru igram u predstavama “Velika drama” i “Tesla ili prilagođavanje anđela”. Prva u kojoj sam se pojavio pred publikom posle bolovanja od godinu dana bila je “Velika drama”. Na kraju, na poklonu, mladi kolega Vuk Kostić, koji je izrastao u velikog, ozbiljnog glumca, zamolio je gledaoce za tišinu i podsetio da sam se vratio nakon duže pauze i da sam ja tu predstavu i postavio. Bio je dogovor između njega i ansambla da tako postupi, a da ja to ne znam. Publika ga je saslušala i potom me pozdravila burnim aplauzom i skandiranjem mog imena. Oči su mi bile pune suza.

Angažovan je i na drugim projektima, a rad je, pored porodice, ono što ga čini radosnim i u njemu budi optimizam.

- Gostujem širom zemlje sa komadom “Arčibald Rajs”, koji sam režirao i u kom igram glavni lik. Moj sledeći roman biće o životu ovog švajcarskog lekara i forenzičara, velikog prijatelja Srba i autora knjige “Čujte Srbi” po čijim motivima je predstava rađena. Pisanje me usmerava ka obavezi koja je uvek inspirativna. Upravo se prikazuje dokumentarno-igrani film o Radovanu Karadžiću “Radovan - povik iza zidova tamnice” reditelja Dragana Elčića, u kome tumačim glavnog junaka u Hagu. Deca su porasla, sin Rastko me je iznenadio svojom ozbiljnošću i odgovornošću u najtežim trenucima. Samo kada pomislim koliko sam ranije malo vremena imao za njih, bude mi žao. Trudim se da sada bude drugačije. Rastko u Beogradu završava filmsku i pozorišnu režiju, a dve godine mlađa kćerka Anđa Ružica u Novom Sadu studira pozorišnu režiju. Drago mi je da nisu otišli u glumce. O tome da li sam srećan ili nisam ne razmišljam. To je promenjiva, relativna kategorija i njome se ne bavim. Kada me ljudi pitaju kako sam, setim se mađarske poslovice: “U životu je uvek nekako”. U mom slučaju to znači da sam bolje nego doskora, a gore nego ranije.