Olivera Katarina: Plakala sam danima i htela da pobegnem sa snimanja "Skupljača perja"

Slavnu glumicu i pevačicu, umetnicu kojoj se divila Evropa sedamdesetih i osamdesetih, više od nemaštine boli što živi u svojevrsnoj izolaciji zaboravljena od svih i što nije dobila poziv za proslavu pola veka od premijere ‘Skupljača perja’

Moje siromaštvo je dokaz mog dostojanstva -otkriva “Gloriji” naša glumačka i pevačka diva Olivera Katarina (77), koja je pre nekoliko dana prodala još jedan komad dragocenog nameštaja kako bi platila račun za struju. Dok nam u iznajmljenom stanu nadomak Hrama Svetog Save pokazuje gotovo avetinjski prazan garderober i rukopis nove knjige, bez gorčine kaže da je nisu zvali na proslavu 50 godina od premijere “Skupljača perja”, najuspešnijeg jugoslovenskog filma svih vremena. Potpuno neverovatno, kad se zna da je ulogom kafanske pevačice Lenče u remek-delu reditelja Aleksandra-Saše Petrovića pokorila svet. Baš kao što se zna da su Olivera, Bata Živojinović i Bekim Fehmiju tim svojim rolama glumu podigli na nivo koji ovde još niko nije dosegao. I apsolutno nelogično ako se uzme u obzir da je ona jedina živa iz te trojke.

- Uprkos tome što sam htela da pobegnem sa snimanja “Skupljača perja”, o čemu sad prvi put javno govorim, imam samo lepe uspomene vezane za taj film. Dragi Bekim i Bata, kojih, nažalost, više nema, i ja radili smo složno i sa mnogo ljubavi.

Zašto ste hteli da napustite snimanje?

- Kad nam je Saša prvi put pustio materijal da vidimo, doživela sam šok. Činilo mi se da sam ružna, plakala sam danima i molila ga da me zameni, ali on nije hteo ni da čuje. Naprotiv, bio je oduševljen, govorio mi je da budem strpljiva i ne sumnjam nepotrebno. Ohrabrio me je i ostala sam do kraja.

Sećate li se neke anegdote sa seta?

- Bekim je hteo da peva “Đelem, đelem”, trudio se da nauči, ali mu nije polazilo za rukom. Bata je koristio svaku scenu da napravi štos i zasmeje nas. Bio mi je kao brat. Inače, sa njegovom suprugom Lulom družila sam se od školskih dana, a kasnije smo bili i kućni prijatelji. Mnogo mi je teško palo kad su Bekim i Bata otišli. Htela sam Batu da obiđem dok je bio u bolnici, ali Lula mi je kazala da je on u tako teškom stanju da je bolje da ne dolazim.

Vama je posle tog filma krenula i muzička karijera?

- Dozvolite da budem neskromna pa da kažem da spadam među one malobrojne glumice koje zaista pevaju, ne pozajmljuju ničiji glas. Posle velikog uspeha u Kanu sa filmom počela je i moja muzička karijera. Nastupala sam 72 puta u pariskoj “Olimpiji”. Ne znam da li je to neko ponovio. Svojim koncertima dvaput sam zatvorila Kanski festival, snimala sam ploče u Francuskoj, Japanu, gostovala sam po skoro svim većim televizijama sveta.

Jedino niste bili u Kini?

- Da. I to mi je ostala neostvarena želja. Nedavno, dok sam bila kod mog sina Maneta u Americi, pevala sam našim ljudima stare srpske pesme, koje je meni otac pevao kad sam bila dete. Nisam ni znala da ih pamtim, ali htela sam da izvodim baš njih, da Srbe preko okeana podsetim na korene. Volela bih da nešto slično priredim ovde, i u Beogradu i po Srbiji. Kad me već nisu pozvali na proslavu pola veka “Skupljača perja”, neka mi bar koncert organizuju.

Povoda za vaše gostovanje bilo je i pre. Zašto vas nema u medijima?

- Niko me ne zove. Ovo sa “Skupljačima perja” je poslednja kap u čaši. Mene je to iznenadilo, a mog sina naljutilo. Zar nije najlogičnije bilo da mene zovu, jer sam jedina živa od troje glavnih glumaca? Ni na “Fest” me ne pozivaju, nikad karte nisam dobila. Takav odnos prema meni traje već decenijama.

Dugogodišnji ste istaknuti član Udruženja glumaca, zovu li vas bar oni?

- Ne. Niti sam ja od nekog tražila pomoć, vukla za rukav reditelje. To mi je ispod časti i drugačije ne umem. Ali, boli me što ne pozovu samo da pitaju kako sam. Na moju sreću, zdrava sam i dobro sam. U inat neprijateljima.

Vas su, maltene, nekoliko puta “živu sahranjivali”. Prvi put posle Pule 1974. kad ste tamo imali čak četiri filma, pa do 2008. i “Čarlstona za Ognjenku”. Onda vas opet nigde nije bilo do 2011. i oproštajnog koncerta u Centru “Sava”. Kako to objašnjavate?

- Pre Uroša Stojanovića, reditelja “Čarlstona za Ognjenku”, 30 godina me niko nije pozvao da glumim na filmu. Čak su mi tada dobronamerno skrenuli pažnju da ne pričam da sam dobila ulogu jer ću im napraviti probleme. Neverovatno kako se život sa mnom poigrao.

Ondašnji komunistički silnici, poput Draže Markovića, na kolenima su puzili pred vama. Drugi su vam nudili ceo svet dok ste u srpskoj narodnoj nošnji pevali pred njima, ali niste marili za to.

- Bilo je svega i gadila sam se takvih udvaranja. Ali zaista verujem da u mom slučaju iza svega stoji politika. Deklarisala sam se kao Srpkinja u vreme kad to nije bilo poželjno ni pametno. I sada je, da se ne lažemo, bolje reći ja sam Beograđanka, nego ja sam Srpkinja. Ovo prvo zvuči neutralno.

Sete li vas se bar pred izbore? Je li vam neko nudio pomoć ako tu stranku javno podržite?

- Ne. Verovatno znaju kakva sam, da sam nepodmitljiva, pa da ne bi dobili korpu, i ne pokušavaju.

Je li istina da ste u jednom periodu imali samo dve haljine i da ste u sinovljevim patikama izlazili na ulicu?

- To sam radila namerno, da pobedim sujetu i dovedem sebe u stanje da me ne zanima kako sam obučena i kako izgledam. Ali, činjenica je da je to bilo u vreme moje baš velike muke i bede. Zbog ponosa ništa ni od koga nisam tražila. Tako je i sada, kad rasprodajem pokućstvo i uspomene da bih platila račune, preživela. Ne želim o tome da pričam, ni sina ne opterećujem svojim problemima. Neko je davno rekao: “Moje siromaštvo je dokaz mog poštenja i dostojanstva”.

Da li ste se nekad pokajali što se posle smrti drugog supruga, političara Miladina Šakića, niste ponovo udali za nekog moćnog muškarca koji bi vas štitio od svega, obezbedio vam život dostojan dive?

- Nisam. Nikad.

Vaš sin već nekoliko godina živi i radi u Americi i vi mu često idete u posetu. Bili ste tamo u vreme poslednjih izbora za predsednika. Šta mislite o Donaldu Trampu?

- Prirodan je, šarmantan, ima lepu i otmenu ženu koju iz ljubomore napadaju. Simpatični su mi kao par.

U Americi ste počeli i da pišete. Čime se bavite u novoj knjizi, treba li neko da se plaši onog što će u njoj pročitati?

- Svakom po zasluzi. Pisala sam iskreno, onako kako je bilo, bez ulepšavanja. U knjizi govorim i o mojoj neverovatnoj sudbini koja me je vinula u zvezde, pa me “izbrisala sa scene”. Ali i dalje ne znam odgovor na pitanje kako je to moguće. Šta je to? Stvar režima? Kog režima? Režimi se menjaju a odnos prema meni ostaje isti. Koje su to podzemne sile mene sputavale, i nisu mi dale da u naponu životne i profesionalne snage radim?

 

Uprkos svemu što vam se dešavalo od trenutka kad ste sa malim detetom ostali udovica, ignoranciji i izolaciji, siromaštvu, vi zračite optimizmom i lepotom. U čemu je vaša tajna?

- U genima. Rođena sam zdrava, roditelji me nisu razmazili iako sam bila jedinica. Mama me je naučila svemu, da kuvam, mesim, šijem. I danas sve sama radim, nemam kućne pomoćnice. Pobožna sam, skoro svako veče se molim, i to me umiri. Podsvesno znam da me anđeo čuva od svakog zla. I zato mi niko ništa ne može.