Nebojša Grnčarski: Manekeni su veoma sujetni

Nebojša Grnčarski (50), osnivač je i vlasnik modne agencije “Select” koju  vodi zajedno sa suprugom Draganom (42), nekadašnjom manekenkom a danas kreatorkom brenda “Esoteric”. U njihovoj firmi, poštuje se sugestija svakog saradnika.

- Kod nas važi liberalni koncept, svi mogu da predlažu razne stvari. Autoritet zasnivamo na emotivnoj identifikaciji sa firmom i brendom. Takav pristup proizvodi najbolje ideje. Oni koji misle da je moda samo “Fashion TV”, zavirivanje u bekstejdž i bavljenje tračevima, ubrzo nas napuštaju jer shvate da to nije tako. Trudio sam se da u “Select” utkam svoje dugogodišnje modno iskustvo, stečeno još u Jugoslaviji, kasnije i u inostranstvu, pošto sam dugo radio u Italiji i Španiji.

U vreme kad je Nebojša počinjao da se bavi manekenstvom to baš i nije bilo preterano popularno zanimanje kod nas.

- Znalo se za Nevena Boškovića, Ljilju Ticu, Ljilju Perović, Tamaru Bakić... Ljudi se nisu “palili” na to kao danas. U tu profesiju sam ušao slučajno, mene i brata blizanca Predraga zapazile su neke devojke i pozvale nas da učestvujemo na reviji alternativnih dizajnera u Bitef teatru. Brat i ja smo imali duge kose, izgledali smo neobično za to vreme. Prihvatili smo poziv. Statirali smo na toj reviji za neke minimalne honorare, ali nam se sve to svidelo i nastavili smo time da se bavimo između fakulteta i izlazaka. Studirao sam veterinu, koja je bila prilično zahtevna, sa mnogo predavanja i vežbi, a posle te prve revije fotograf Mario Bralić i manekenka Jelena Mladenović pozvali su me u Udruženje manekena. Završio sam njihov kurs i počeo sve više da radim revije i kataloge. Ubrzo sam osvanuo i na naslovnoj strani ženskog magazina “Ana”, čija urednica je bila Ruška Jakić, i koji je bio veoma čitan u ondašnjoj Jugoslaviji. Tako je sve krenulo. Radio sam od Ohrida do Murske Sobote, i shvatio da uz takav tempo neću uspeti na diplomiram, pa sam odlučio da se potpuno posvetim modi. S vremenom sam shvatio da se najbolje i najinteresantnije stvari u životu događaju slučajno, odnosno karmički. Eto, maštao sam najpre o tome da budem pilot, čak sam upisao srednju školu “Petar Drapšin”, smer komercijalni tehničar, sa idejom da završim pilotsku akademiju u Vršcu. Međutim, od dioptrije nula na početku škole, u četvrtom razredu sam već imao minus dva, pa su se moji snovi o pilotiranju raspršili. Zbog toga sam i upisao veterinu, ali očigledno da nije trebalo ni njome da se bavim, nego modom.

Beograd i Jugoslavija ubrzo su postali tesni za Nebojšu.

- Internacionalnu karijeru počeo sam u Milanu, kasnije sam dugo radio u Madridu, a kad sam se vratio u Beograd, nije mi padalo na pamet da se opet bavim modom pa sam se zaposlio u marketingu “Frikoma”.

DOMAĆA I SVETSKA LIGA

Ideju da otvori agenciju dala mu je supruga Dragana, s kojom se venčao dok je još radio u “Frikomu”.

- Ona je predložila da napravim “Select”, ali to nije bila nikakva garancija da ću dobijati poslove. Trebalo je da prođe dosta vremena da bi me ljudi prihvatili. Mnogi su se čak pitali otkud ja u modi. Bilo je i apsurdnih situacija, ali sam se izborio sa njima i sve ove godine se trudim da se suštinski bavim samo modom na neki pravi i normalan način.

Mnogo pre nego što su on i Dragana dobili sinove Viktora i Ignjata i kćerku Olgu pitao se zbog čega kod nas ne postoji agencija koja bi se specijalizovala za rad sa decom. Do tada su postojale samo one koje su organizovale kurseve i zarađivale na njima, a nisu se bavile prezentacijom brendova. “Select” se jedini bavi dečjom modom.

- Veoma sam zavoleo rad s klincima. Kad smo počeli da radimo s njima, nisu hteli da izlaze sami na pistu, a sad su se osamostalili, čak skidaju jakne i džempere na revijama. Mnogo su slatki i više to ne doživljajaju kao nešto strašno, nego kao zabavu. Naši kursevi traju tri do četiri nedelje, i to je optimalna mera. Znam to i po mojim klincima, jer deca gube interesovanje za sve što traje duže od mesec i po. Ovo je prilagođeno njihovom uzrastu, godinama, psihofizičkim i motoričkim sposobnostima. Nije to ples, foklor ili sport gde svi rade isto, nego improvizovana kretnja u kojoj dete pokazuje sebe. Klinci uživaju u svemu tome, pred reviju imaju dve probe na kojima ponavljaju ono što su od vrhunskih modela učili na kursevima. Lako je i ne zahteva dugotrajno vežbanje, ne oduzima im vreme od školskih obaveza. Inače, današnja deca sa sportovima i drugim aktivnostima počinju sve ranije, sa četiri-pet godina. Nedavno sam odveo mog mlađeg sina, šestogodišnjeg Ignjata, da trenira hokej na ledu. Trener mi je rekao: “Dobro je, stigli ste u poslednji čas”. Bio sam zapanjen, jer je moja generacija birala sportove sa 12 ili 13 godina.

Dragana i Nebojša Grnčarski na jednom kablovskom TV kanalu imaju emisiju namenjenu klincima, u kojoj daju praktične savete o odevanju.

- Deca su tu i manekeni i voditelji, a trudimo se da radimo na njihovoj, da tako kažem, deestradizaciji. Da kad odrastu ne budu učesnici rijaliti programa, nego da se modom bave na pravi način. Cilj nam je da ih vratimo sebi.

Nebojša naglašava da kod nas vlada uvreženo mišljenje da se sve, pa i top-model, može postati preko veze.

- Na taj način ćeš uraditi jedan posao, ali ako nisi za pistu, brzo ćeš izleteti iz te priče. Kao i u sportu, ukoliko vrediš, isplivaćeš, ako ne kod nas, onda u nekoj drugoj modnoj agenciji. A ukoliko nisi uspeo ni u jednoj, onda verovatno nisi za taj posao. Nažalost, manekeni su veoma sujetni, a i mi kao nacija smo generalno takvi. U svetu su nametnute večna mladost i atraktivnost, a ljudi ne mogu da prihvate da nisu svi za sve, što naravno ne znači da neko nije uspešan i šarmantan iako nije top-model. U manekentsvu, kao i u sportu, prvo moraš da se okušaš u domaćim agencijama, da sagledaš gde su ti dometi, pa da se onda otisneš u svet. Naše najbolje manekenke, poput Jefimije Jokić i Ivane Stanimirović, uspešno rade u inostranstvu. Ima ih još dosta koje grade internacionalne karijere. Ali, da biste došli do toga, morate, sportskim rečnikom, da igrate prvo u domaćoj ligi.