Milojko Pantić: Uprkos brojnim komplikacijama, unuk Vasa je uspeo da se izbori da dođe na svet

U životu slavnog TV novinara i komentatora sve se promenilo pre 21 mesec kad mu je kćerka Ivana, posle mnogo peripetija, podarila unuka Vasu, s kojim se svakog dana šeta Tašmajdanom i zbog kojeg je i sam podetinjio

Poznati sportski novinar Milojko Pantić (70) jedva je dočekao da postane deda. Unuk Vasa, koji je navršio 21 mesec, začet je veštačkom oplodnjom. Kako njegova kćerka Ivana duže vreme nije mogla da dobije potomstvo, iskusni komentator je zajedno s njom i njenim suprugom preživljavao dramu.

- Kćerka je dugo imala probleme sa začećem prirodnim putem. Zbog toga je sa suprugom otputovala u Prag, u jednu od najpoznatijih evropskih klinika za veštačku oplodnju, na čijem čelu se nalaze Sonja, rođena sestra trenera Crvene zvezde Miodraga Božovića Grofa, i njen suprug doktor Lazarevski - otkriva šarmantni novinar čiji su komentari značajnih fudbalskih utakmica postali deo svakodnevnog govora ljubitelja sporta. - Kako je sestra mog zeta u toj klinici zatrudnela i rodila blizance u 40. godini, Ivana je imala puno poverenje u stručnost lekarskog tima koji tamo radi. Prvi pokušaj, nažalost, nije uspeo, ali su kćerka i zet posle osam meseci otišli ponovo i tako je začet Vasa. Dobili smo dečaka koji je neverovatan, a kad sam ga prvi put video, pomislio sam da mora da je mnogo vredan i sposoban kad je uspeo da se izbori sa svim tim stvarima i dođe na svet.

Koliko je njegov unuk poseban potvrdilo se i na slavlju priređenom kad je imao samo tri meseca.

- Proslavljali smo 70. rođendan mog starijeg brata Radojka i čitava familija okupila se u jednom restoranu. Ivana je donela Vasu i išao je od ruke do ruke, svi su želeli da ga drže, a on se nije čuo, samo se smejao, gledao sva ta lica i, imam utisak, studirao ih. Bio sam zapanjen, pošto se bebe obično uznemire kad ih neko gnjavi. Tada je bila živa i moja majka, njegova prababa, a kakav je bio kao bebac, takav je i danas, neverovatan šarmer. Ne umem da opišem kakvo je to zapravo dete. Kad krenemo negde u šetnju ili napolje, prolaznici ga zagledaju, oduševljavaju se koliko je lep, zastajkuju da se pozdrave. A on se svima javlja, i mada ne ume baš razgovetno da priča, predstavlja se kao “Ata” i pruža ruku. Mene je prozvao deda, pa sam mu rekao da to deda zvučki starački i da bih voleo da me zove dida, a on je posle nekoliko tvrdoglavih ponavljanja “deda” na kraju to spojio u “deda dida”. Pronašao je način da bude po njegovom.

OD ROĐENJA MOG

Dok nije dobio unuka, priznaje da nije verovao da postoji takva vrsta emocija.

- Veoma sam osećajan tip i to mi je u životu dosta smetalo, a i koštalo me. Kad je čovek pun emocija, one znaju da mu blokiraju misli tako da u trenutku prosto zanemi. Ali, to se može rešiti vežbom. Kao reporter bio sam poznat po tim emotivnim izlivima u prenosima, a zahvaljujući vežbi uspeo sam to da prevaziđem. Jer, da nisam vežbao, sto puta bih u toku tih ključnih utakmica zaćutao, blokirao. A, iskreno, dok nije došao Vasa, nisam verovao da postoji tako snažna ljubav prema unucima, to mora da se doživi i ne može da se opiše rečima. Meni je on u svakom trenutku u glavi i mislima, a njegova slika pred očima. On dođe kod nas pa zaspi, uspava se uz priče koje mu pričaju baka ili majka. Ako se vratim dok se nije probudio, uđem u sobu i gledam ga, i ne mogu da ga se nagledam, toliko je ljupko i divno stvorenje da čovek jednostavno podetinji. Verujem da je svakom čoveku njegov unuk najdraži i najlepši, da svako doživljava ovo što i ja. Slušao sam te priče, ali nisam mogao ni da naslutim da je to zaista tako. Tu, naravno, mislim na duhovnu, a ne na fizičku lepotu, ono nešto što zrači iz tog malog bića, što mu je rođenjem dato i ostaje njegova odlika do kraja života.

Deda i unuk svakodnevno odlaze na Tašmajdan i uživaju na klackalicama, ljuljaškama, u šetnji i hranjenju golubova. Milojko još ne može da proceni da li je Vasa talentovan za fudbal, iako mu je člansku kartu Crvene zvezde nabavio čim se rodio.

- Kad mu dobacim loptu, šutira i levom i desnom nogom. I to dobro. Čak pokušava i tako mali da je digne i rola. Ima osećaj za loptu, ali još ne mogu da ocenim da li je levak ili dešnjak, jer šutira s obe noge. Kad mu kupim kokice, kesu drži u desnoj ruci, dok levom hrani golubove. U svakom slučaju, voleo bih da se bavi sportom, ne mora to da bude fudbal. I ne mora da bude sportski as, nego da trenira za sebe kako bi se pravilno formirao - konstatuje Milojko Pantić.