Maja Pelević: Kako me je moja indijska avantura odvela u štrajk zbog vatrometa

Dramski pisac Maja Pelević susrela se sa neobičnom satnicom pozorišnog festivala u indijskoj državi na obali okeana, predstave su počinjale u 11 pre podne, odmah posle obilnog i (pre)ljutog doručka, ali to joj nije smetalo, kao ni festival u slavu boga Šive koji se održavao u isto vreme

Kad smo Olga Dimitrijević i ja prošle godine otišle u Severnu Koreju sa namerom da od tog putovanja napravimo pozorišnu predstavu, nismo ni slutile da će nas upravo ta predstava odvesti ponovo na drugi kraj sveta - u Indiju. Tako smo se krajem februara ove godine uputile u indijsku državu Kerala, na Internacionalni pozorišni festival, a za to su zaslužne dve stvari. Prva je da su selektori Bitefa, Anja Suša i Ivan Medenica, imali poverenja i hrabrosti da Olgi i meni omoguće da uradimo ovu predstavu kao produkciju jubilarnog pedesetog Beogradskog pozorišnog festivala, što nam je bila velika čast. A druga je da se tokom Bitefa održao i Međunarodni kongres pozorišnih kritičara, koji je okupio 100 ljudi iz 40 zemalja, među kojima je bila i gospođa Renu Ramanat koja nas je pozvala na festival u Keralu.

PRVO ČUDO

Prijavu za festival smo poslale krajem decembra, i silno smo se iznenadile kad smo nekoliko nedelja posle Nove godine dobile poziv da 20. februara dođemo u Indiju i učestvujemo na smotri u trajanju nedelju dana. Po tome smo već mogle da zaključimo da stvari tamo drugačije funkcionišu nego na Zapadu, s obzirom na to da se kod nas pozivi za festivale šalju barem šest meseci unapred, ali kako smo bile spremne na ovu avanturu, nije nam bilo teško da brzopotezno izvadimo vizu i uputimo se na daleki put. Nismo imale vremena da se privikavamo na drugu vremensku zonu i leto koje nas je tamo dočekalo, čak 40 stepeni više nego u Beogradu, plus čuvena indijska vlaga, jer smo odmah počele da nameštamo scenu i pripremamo se za dva igranja koja su sledila već narednog dana u zanimljivim terminima, u jedanaest i šesnaest časova. Tada smo shvatile da je funkcionisanje na tako visokim temperaturama jedino moguće ako se ne uzbuđuješ i stvari radiš opušteno, u laganom tempu, zbog čega smo Olga i ja nakon početnog nerviranja što ništa ne ide brzinom na koju smo navikle odlučile da se prepustimo njihovom ritmu. I zaista je sve na kraju ipak bilo gotovo na vreme. Nije nam bilo jasno kako se to tačno desilo, ali u Indiji su izgleda čuda moguća.

FEMINISTKINJE

Internacionalni pozorišni festival Kerale, poznatiji kao ITFOK, već devet godina se održava u gradiću Trisuru koji je za indijske pojmove zaista “mali” jer ima “samo” 300.000 stanovnika. To je univerzitetski i kulturni centar sa ogromnim brojem hramova i crkava. Ovaj festival, koji okuplja autore iz svih krajeva sveta, danas je jedan od najznačajnijih u Indiji, a pored predstava tokom njega se održavaju seminari, radionice, projekcije i razgovori sa publikom, tako da smo i posle izvođenja našeg komada mogle da čujemo utiske gledalaca. Festival ima nekoliko scena, od kojih su neke i na otvorenom i primaju zaista veliki broj ljudi, a ove godine je akcenat bio na uličnom teatru tako da su se sve vreme događali razni performansi po gradu. Uspele smo da pogledamo i jednu tradicionalnu indijsku, izrazito feminističku predstavu o osveti boginje Kali, i saznale da u Indiji, a posebno u Kerali postoji vrlo jak feministički pokret.

VLADAVINA KOMUNISTA

Kad smo drugog dana u 11 sati izašle na scenu, zaista nismo znale šta da očekujemo, pošto je to bilo prvi put da izvodimo predstavu u sasvim drugačijem terminu od onog na koji smo navikle. Ali, s obzirom na to da se naš komad, između ostalog, bavi kritikom kapitalizma, i time da je danas nemoguće zamisliti svet izvan distopije, gledaoci su na kraju reagovali vrlo živo. Sve vreme se događala aktivna interakcija i ispostavilo se da je reakcija bila najbolja dosad, bolja nego u Beogradu i Grčkoj, gde smo pre toga takođe igrale. Zanimljivo je da u Indiji publika ne izražava svoje mišljenje dužinom aplauza (koji je uvek vrlo kratak i mlak), već tako što vam prilazi posle predstave u želji da komentariše i razgovara. Jedna stvar koja nas je dosta iznenadila, a koja u neku ruku objašnjava iznenađujuće dobru reakciju ljudi na našu predstavu, jeste ta da je u Kerali od sedamdesetih godina na vlasti Komunistička partija, zapravo to je prva indijska država u kojoj su komunisti došli na vlast. Ispostavilo se da smo se “slučajno” našle baš na mestu gde su građani vrlo aktivno uključeni u sopstvenu politiku, a upućeni su i u svetsku, pa smo imale priliku da sa njima razgovaramo na razne društveno-političke teme. Prilazili su nam na ulici i želeli sa nama da pričaju o predstavi, Severnoj Koreji, političkoj situaciji u Srbiji...

ŠTRAJK ZBOG VATROMETA

Sutradan smo izašle na ulicu i probale da zaustavimo rikšu, ali nam to nije uspelo. Posle su nam u hotelu objasnili da građani štrajkuju zbog toga što su vlasti zabranile vatromet tokom čuvenog Poram festivala. Generalni štrajk se kod njih zove hartal, i to je oblik građanske neposlušnosti koji postoji još od vremena pokreta za nezavisnost, a podrazumeva zatvaranje svih prodavnica, restorana ali i institucija poput škola i sudova. Već idućeg dana su vlasti skinule zabranu i sve se nastavilo po starom. Primer štrajka zbog vatrometa nije toliko bitan, ali pokazuje koliko je u Kerali narod spreman da se buni, žrtvuje, bori i izbori za svoja građanska prava.

SLON U HRAMU

U samom srcu grada, u velikom centralnom parku od koga se sve grana, nalazi se hram Vadakunatan, jedan od najstarijih i najznačajnijih u ovoj oblasti. Potrefilo se da se baš u vreme naše posete održavao Šivaratri festival, posvećen božanstvu Šivi. Prisustvovale smo svečanostima koje se održavaju tokom celog dana i noći, raznim tradicionalnim plesovima i muzičkim događajima, kao i trenutku kada slon ulazi u hram. Nažalost, nismo uspele da vidimo unutrašnjost jer je ljudima koji nisu hindu veroispovesti zabranjen ulazak u prostorije za molitvu.

STRAH OD MAJMUNA

Pošto smo skoro nedelju dana bile u Kerali, uspele smo da obiđemo i neka nezaobilazna turistička mesta, poput Atirapili vodopada, koje vole da zovu “indijska Nijagara”, gde nije preporučljivo konzumiranje bilo kakve hrane i pića jer postoji šansa da vam ih iz ruku otmu divlji majmuni. Još jedna od atrakcija je vožnja brodom kroz kanale oko kojih se nalaze šume kokosovih palmi, kao i prelepi skriveni hramovi. Tu su, naravno, i beskrajno dugačke peščane plaže gde u vodi možete da koračate unedogled ka pučini a da ne stignete do morske dubine. Nešto poput Ade Bojane, samo što voda, za razliku od Jadrana, ima oko 29 stepeni, a i sasvim je normalna pojava da pored vas prođe delfin.

SAVETI ZA KRAJ

Pre odlaska u Indiju svi su nas naplašili šta smemo da jedemo i pijemo, kao i da vodimo računa o komarcima. Nema potrebe da primite ikakve vakcine pre putovanja u Keralu, ali ipak nije loše da ponesete odeću koja je tanka, prozračna i prekriva što više tela. Nije ni čudo da Indijci nose sari, košulje i doti koji efikasno štite i od sunca i od insekata. Voda je najveći problem, i ne samo da smo isključivo pili flaširanu nego su nam preporučili da ne jedemo ništa što je sveže i što bi moglo biti oprano tom vodom, i da čak i zube peremo onom iz flaše. Hrana je fantastična, mada verujem da više odgovara ljubiteljima začinjenih i ljutih jela. Kako je indijska kuhinja moja omiljena, i mogla bih da je jedem ceo život, zaista sam uživala u raznim varijacijama na temu, jedino što mi je možda malo zasmetalo bilo je to što se doručak nije baš mnogo razlikovao od ostalih jakih i začinjenih obroka, pa sam se ipak radovala svežem voću i musliju kad sam se vratila kući.