Andrija Kuzmanović: Ne postoje brkovi koji će “ubiti” Petra Pana u meni

Glumac Andrija Kuzmanović brkove je pustio zbog uloge u TV seriji, ali novi izgled mu se toliko svideo da nema nameru da ga menja. Da žene vole brkajlije, govori i iskustvo dramskog umetnika, kojeg je šira javnost upoznala kao Milovana Jakšića Jakšu u filmovima “Montevideo, bog te video” i “Montevideo, vidimo se”. I dok mu one daju komplimente, drugari ga zezaju.

- Brkove sam prvobitno pustio zbog serije “Sva ta ravnica”, popularnih “Jagodića”. Svidelo mi se kako mi stoje pa sam nastavio da ih “negujem”. Imidž ili stajling, ili kako god da se to danas naziva, biram slično kao i muziku koju slušam. A kada me pitaju šta slušam, obavezno odgovorim “ono što mi prija uhu”. U početku sam sebi bio čudan s brkovima, doneli su mi veliku promenu na licu. Nikada ih ranije nisam nosio. Čini mi se da žene vole brkove, hvale moj novi imidž, za razliku od drugara koji ne propuštaju priliku da se našale. Imaju razne komentare tipa: “Šta si se istripovao s tim brkovima?” ili “Brate, dobar su fazon, sad ličiš na mog ćaleta”. Mnogo su duhoviti.

Bez obzira na to što su brkovi učinili da deluje zrelije, odbija da se oslobodi večitog dečaka u svom karakteru.

- Ne postoje na svetu ti brkovi koji će “ubiti” Petra Pana u meni. On je deo moje ličnosti, što mi omogućava da shvatim ljude oko sebe, njihove izbore i slobode. Svaki put kada vam se neka osoba dopadne i tu je pored vas, zagrlite je. Ako želi da ode, pustite je. Ukoliko ode zauvek, onda nikada i nije bila vaša. Nasmejte se i budite srećni što i dalje niste izgubili privilegiju da volite, da osećate.

Pored intenzivnog poslovnog tempa, maksimalno se trudi da ima vremena za porodicu i prijatelje.

- Ne stižem da razmišljam o nebitnim stvarima. Fokusiran sam na posao, zbog čega porodicu retko viđam poslednjih dana, ali pomisao na to da su oni uvek tu vraća mi energiju i daje motivaciju da prevaziđem težak dan. Pri izboru svog poziva glumci znaju šta ih čeka i normalno je da su spremni za snimanje u skladu sa onim što uloga od njih zahteva. Svaku scenu doživljavam veoma intimno, tako da za mene ne postoji mogućnost da mi bude neprijatno da nešto igram. Ako je glumac dovoljno scenski inteligentan i ako uključi vijuge, od situacije “ovo mi je bez veze” umeće da napravi situaciju “ej, pa ovo može da bude interesantno”.