Sa predstavom rađenom po kultnoj TV seriji naša vrsna filmska i pozorišna glumica otisnula se u surovu zimu Severne Amerike, ali je čak i minus trideset stepeni stoički podnela i usput videla nešto od fascinantnih prirodnih lepota
Kad god krenem na neku turneju, obradujem se da ću upoznati nove gradove, ljude, zemlje. Međutim, ovaj put nije bilo baš tako idilično zbog neverovatne zime koja je pogodila Kanadu. Feđa Stojanović i ja otišli smo tamo na poziv Dragana Georgievskog i “Studija 011” s predstavom “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo” i obišli nekoliko gradova, od Vankuvera na zapadu, do Toronta na istoku. Nažalost, nevreme nas je onemogućilo da mnogo toga vidimo.
ZAVEJANI BRODOVI
Vankuveru sam se najviše radovala jer ga pamtim s prethodne turneje, gostovala sam u njemu pre petnaestak godina sa komadom “Profesionalac”. Jedva sam čekala da sletimo, ali sam se odmah razočarala. Magla je bila toliko gusta a sneg tako ogroman da se ništa nije videlo. Osim Dragana Georgievskog, domaćin nam je bio i naš dragi kolega Zinaid Memišević, koji je tamo već godinama sa suprugom Žanom. On se trudio da nam pokaže bar deo znamenitosti, vozili smo se po neverovatnoj vejavici i saobraćajnom kolapsu, ali taj poduhvat je bio neuspešan. Moram priznati da mi je bilo vrlo čudno da gledam brodove, jedrilice i barke zavejane snegom, taj prizor deluje skoro nestvarno jer Vankuver zahvaljujući toploj morskoj struji ima gotovo mediteransku klimu i mnogo sunčanih dana tokom godine. Volela bih da tamo boravim neko vreme, da dan provedem na nekom brodiću ili jedrilici, a da uveče odem na skijanje u brda Sajprus, Graus mauntin i Sejmur, koja su noću divno osvetljena. Tokom obilaska smo se slatko smejali pošto se Zinaid sve vreme dok nam je pokazivao grad izvinjavao što ništa ne vidimo zbog nevremena.
PASARELE
Ništa bolje nismo prošli ni u drugim mestima. Radovala sam se odlasku u Kalgari, gde je svojevremeno održana zimska olimpijada, a koji je poznat po dugačkim pasarelama koje spajaju zgrade u centru grada. Lepo su osmišljene i još bolje izgledaju, a napravljene su da ljudi po ciči zimi ne bi morali da izlaze napolje, nego da sve obave u zatvorenom prostoru. Neke od njih čak su između blokova zgrada, pa spajaju čitava naselja.
PUŠENJE ILI SMRZAVANJE
Zima u Kanadi veoma se razlikuje od one na koju smo mi ovde navikli, temperature se spuštaju i do minus trideset, ali nema vetra i nije velika vlaga pa baš i nemate utisak da je toliko hladno. Kao strastveni pušač morala sam da izlazim napolje kako bih zapalila cigaretu, pošto je tamo pušenje u svim zatvorenim prostorima strogo zabranjeno. Mislila sam da ću se smrznuti i odustati od ovog grešnog zadovoljstva, međutim, ni tako ozbiljan minus nije mi smetao. Nažalost, u Kalgariju nisam uspela da vidim ni obronke Stenovitih planina na kojima se nalaze tereni za zimske sportove.
MISTERIOZNI NESTANAK SNEGA
Imali smo i snežnu avanturu. Iz Kalgarija smo se zaputili na istočnu obalu, u Toronto, i odatle obilazili druge gradove. U prestonicu Otavu, udaljenu oko četiri stotine kilometara, krenuli smo na vreme, oko pola jedanaest ujutru, a rastojanje koje se inače prelazi za tri, najviše četiri sata auto-putem, prešli smo za osam. Od četiri trake puta bila je napola očišćena samo jedna, kojom su sva vozila išla, dok su u preostale tri bili zavejani ili prevrnuti automobili. Mileli smo trudeći se da pratimo tragove u snegu koje su ostavili automobili ispred nas. Zapanjili su me jaka mećava i neverovatne količine snega, a još više to što se on ne čisti sve dok ne prestane da pada. Na kraju smo jedva stigli i, u strahu da ne zakasnimo na predstavu, iz kola istrčali bez kaputa, samo da što pre uđemo u salu. A publika, koja je, baš kao i u svim drugim gradovima, ispunila ju je do poslednjeg mesta, i bila je toliko divna da sam se na kraju rasplakala. Bila sam ubeđena da se niko neće pojaviti po takvom kijametu. Sneg je padao čitave noći, ali kad smo ujutru izašli iz hotelskih soba, bili smo prilično iznenađeni - nigde ga nije bilo. Šta su komunalci uradili s njim i gde je na kraju završio, ostala je misterija.
UTICAJ DUBAIJA
U Torontu smo odigrali dve predstave. I tamo nas je dočekao sneg, ali smo imali i sreće pošto je poslednjeg dana granulo sunce pa nam se pružila prilika da nešto i vidimo. Dragan nas je odveo u gradsku četvrt koja neodoljivo podseća na našu Skadarliju, sa rustičnim kućama, kaldrmisanim ulicama i obiljem galerija, restorana, barova. Svidela mi se, kao i kvart sa starim destilerijama, smeštenim na obali reke, koje su pretvorene u radionice, izložbene prostore, kafeterije. Sunce je bilo zubato pa valjda zbog toga nije bilo mnogo posetilaca i šetača, što nam je obilazak učinilo još prijatnijim.
LOVAČKE PRIČE
Kanada je ogromna a ima samo 33 miliona stanovnika. Poseduje neverovatne prirodne resurse i volela bih da jednom odem i uživam baš u tim netaknutim delovima i čudesnim pejzažima. Upoznali smo i jednog lovca koji nam je objašnjavao kako se tamo lovi, i zbog čega su on i njegove kolege neophodni. Da nije njih, životinje bi se toliko namnožile da bi ih jednostavno progutale. Zanimljivo je da im se tokom lova događa da im preko nogu pretrčavaju male životinje, poput veverica, tvorova ili oposuma.
Kad sad mislim o tome, čini mi se kao da sam te dve nedelje odsanjala, a ne doživela. A s koliko su nas emocija, topline i radosti ljudi prihvatili, zaboravila sam na sve muke i nevolje i obećala sebi da ću ponovo otići u Kanadu na gostovanje.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)