Predrag Bjelac - svetska zvezda: Kolekcionar dobrih uloga i malih automobila

Glumac koji je ostvario značajne međunarodne uspehe upečatljivim rolama u filmu ‘Hari Poter i vatreni pehar’ i TV seriji ‘Bordžije’ posle razvoda uživa u ljubavi sa crnogorskom rediteljkom Marijom Perović, a u rodnom Beogradu je sve češće zbog kćerki Une i Tare, koje su ga bacile u očaj kad je shvatio da sakupljaju sličice fudbalera

Čim je serija “Ubice mog oca” postala veoma gledana, našeg najpoznatijeg glumca u svetu, Predraga-Peđu Bjelca (54), umesto Baron, po liku koji je tumačio u filmu “Kad porastem biću Kengur”, počeli su da oslovljavaju sa “ministre Kovačeviću”. Glumac koji je devedesetih otišao da živi i radi u Češkoj trenutno se kreće na relaciji Beograd - Prag, a rodni grad mu prija jer u njemu boravi sa kćerkama, osmogodišnjim bliznakinjama Unom i Tarom, kao i sa rediteljkom Marijom Perović sa kojom je poslednjih godina u vezi. Iako bi se rado sklonio od objektiva foto-aparata i svetla kamera kad nije na nekom glumačkom zadatku, od pažnje obožavalaca ne beži.

- Ovde su ljudi prisniji od Čeha, pomalo bezobrazniji, neposredniji. Zaustavljaju me svuda, i na ulici, i u autobusu, gde god me vide. I zaista je zanimljivo da me niko ne oslovljava po imenu, čak me i na forumima zovu “onaj što igra ministra”. Kao što sam posle “Kengura” bio Baron, sad sam Nikola Kovačević. U suštini, ni ne treba da imam svoje ime i prezime, dobro je kad vas ljudi prepoznaju po onome što radite, kad posao stoji ispred vašeg imena.

Serija “Ubice mog oca” dostigla je neverovatnu gledanost. Šta mislite o tome?

- Verovao sam u reditelja Gagu Antonijevića, ali nisam očekivao da će serija naići na toliko dobar odziv kod publike. Gaga se vratio iz Amerike obogaćen ogromnim znanjem i iskustvom i uspeo je da i ovde izgura svoju priču. Zadovoljan sam što ljudi u “Ubicama mog oca” prepoznaju nešto dobro, što vole seriju.

U poslednje vreme često boravite u Beogradu?

- Da, jedan od razloga je i taj da bih više bio sa kćerkama. One su se pre četiri i po godine, kad smo se supruga i ja razveli, s majkom vratile za Beograd, pa sam i ja došao za njima. Nisam se preselio, i dalje živim na dve adrese, jedna je u Beogradu, druga u Pragu. Početkom januara sam dobio češko državljanstvo i mislim da ću zauvek ostati vezan za Prag.

Čini li vam se da je Beograd danas drugačiji od onog u kom ste vi odrastali? Koliko se promenio?

- Strahovito se promenio, i to nagore. Postoji emisija na Studiju B “Moj Beograd” u kojoj gosti vode gledaoce na njihova omiljena ili neka značajna mesta u prestonici. Razmišljao sam o tome koja bih mesta ja izabrao, i shvatio sam da ona više ne postoje. To je poražavajuće. Beograd je izgubio identitet koji je nekad imao, postao je velegrad, a samim tim se razvodnio.

Šta trenutno radite?

- Čekam da prođe zima. Nisam počeo da radim ništa novo, u Češkoj imam nekoliko projekata. Nisu još definisani pa ne mogu o njima da kažem ništa konkretno.

Kad ste poslednji put igrali na pozorišnoj sceni?

- Kad sam otišao u Prag 1992. Pre dve godine sam imao priliku da zaigram u Londonu, ali nisam dobio radnu dozvolu. Jedan od razloga što sam zatražio češko državljanstvo bio je i taj da mogu slobodno da radim i krećem se po svetu, jer sam mnogo poslova izgubio zbog nemogućnosti da dobijem vizu. Posebno mi je krivo što sam zbog nje propustio angažman u čuvenom “Oldwick” pozorištu, u kome je Kevin Spejsi umetnički direktor.

Da li ste ikad, možda kao student glumačke akademije, maštali o tome da oživite velike likove poput Hamleta, Magbeta, Otela?

- Nikad. Uvek sam maštao o dugačkom, beskonačnom letu, koje je, pored profesorske, mogla da pruži još jedino glumačka profesija. Pod uslovom da niste angažovani tokom letnjih meseci, naravno.

Plaši li vas to što vaše devojčice odrastaju u današnjem vremenu punom opasnosti?

- Da. Mene su tata i mama dobili kad su imali 36 i 38 godina. Tada su bili neverovatno stari za roditelje. A ja sam kćerke dobio sa 46. Brine me to što ne znam koliko ću uspeti da ih ispratim u životu. Mislim da su današnjoj deci roditelji potrebniji nego što su bili nama, čini mi se da smo mi bili mnogo zreliji i samostalniji od današnjih klinaca. Drugačije je vreme bilo. Roditelji su me samo jednom, prvog dana, odveli u školu, a ona uopšte nije bila blizu naše kuće. A mi danas svoju decu čekamo posle časova, odvozimo, dovozimo. Svaki dan je takva gužva ispred škole kao da dolazi ekskurzija. Postoje i vajber grupe na kojima roditelji razmenjuju poruke o domaćim zadacima i posle ponoći. Ludo je to sve.

U čemu uživate ovih dana u Beogradu?

- U druženju s prijateljima.

Jesu li vam nedostajali dok ste bili u Češkoj?

- Jesu, i sad mi je žao što nisam više investirao u njih, u svakom smislu. Otišao sam i prekinuo sve odnose. I proletele su godine. Ali, uživam u svojoj kući. Nisam neki čovek od akcije. Moja Marija, koja je mlađa od mene deset godina, nije baš srećna zbog toga, ali šta da radim. Apsolutno mi se nigde ne izlazi, osim kad radim. Sredio sam svoj stari stan da bih mogao samo da uživam.

Sakupljate li nešto?

- U poslednje vreme postao sam strastveni sakupljač automobilčića, isključivo onih istočnoevropskih, socijalističko-kominističkih. To su oni najružniji koje možete da zamislite, što su se proizvodili od Drugog svetskog rata pa do osamdesetih: moskviči, trabanti, varburzi. Najveći deo kolekcije se nalazi u Pragu i imam veliki problem sa prostorom, ne znam gde ću s njima, mnogi nisu čak ni raspakovani.

Da li je to skup hobi?

- I jeste i nije. Modeli koje ja volim nisu skupi, ali imam veliku kolekciju u kojoj cena automobila varira u odnosu na to ko ih je proizveo. Postoji još nešto što skupljam, i to sam započeo zbog kćerki. Setio sam se da sam, kad sam bio klinac, sakupljao razne sličice životinja, država, zastava, pa sam, vođen tom logikom, pomislio da će i njima to biti interesantno. Surovo su me odbile, rekle da njih to apsolutno ne zanima. A kao vrhunac svega, jednog dana su došle kod mene sa željom da im kupim album sa sličicama fudbalera. Bio sam potpuno očajan.