Milica Milša: Danju funkcionišem, ali tuga me sačeka svako veče

Kad joj je pre nekoliko meseci preminula majka Leposava Milanin, glumica Milica Milša (48) suočila se sa velikim bolom. Ipak, smogla je snage da prihvati ulogu u predstavi “Pomorandže za zbogom” u svojoj matičnoj kući, Beogradskom dramskom pozorištu.

- Mama je otišla jesenas i još se nisam pomirila s tim gubitkom. Morala sam da naučim da živim s bolom - priznaje Milica. - Mogu da funkcionišem nekako preko dana, obavljam poslove i ispunjavam obaveze, ali tuga me sačeka svako veče.

Glumica ističe da nastoji da ne izneveri vrednosti kojima su je učili mama Leposava i tata, akademik Antonije Isaković, koji je preminuo pre petnaest godina.

- Trudim se da radim ono što verujem da su oni voleli. Teško mi je da pričam i o tati, iako je prošlo dosta vremena od njegove smrti. Kad vam odu roditelji, mislim da je to odlazak vaših duhovnih udova, jer su oni bili vaše duhovne ruke i noge. Imate sve udove, a opet, osećate da vam nešto nedostaje, da ste ostali sami na svetu, da više niste ničije dete. Maminim odlaskom prestala sam da budem kćerka, a to je strašno.

PRELISTAVANJE PORODIČNIH ALBUMA

Iako je od majčine smrti prošlo već nekoliko meseci, Milicu i sad pozivaju ljudi ili je zaustavljaju na ulici da pohvale Leposavinu poslednju knjigu.

Gordan Kičić: Kako sam morao da zaslužim poverenje Nikole Simića

- Mama je pre tri-četiri godine objavila delo “Život i ono drugo”, koje je izdavač, Srpska književna zadruga, proglasio knjigom godine. Mnogi koji su je pročitali zovu me i danas. Nedavno mi se javila koleginica Dobrila Ilić i rekla da joj je žao što nije stigla da je pročita dok je mama bila živa, pa je meni prenela utiske. Iako je tematika teška, ratna, ispričana je iz vizure deteta, pa vi sve te stvari ne doživljavate baš previše strašno. Drago mi je što ljudi tako misle, ali bih ipak više volela da je mama to imala prilike da čuje.

Često je, dok šeta gradom, zaustavljaju prolaznici i zahvaljuju se što im je njen otac Antonije pomagao.

- Tata je voleo da ukazuje šansu nekome ko vredi, imao je sluha za mlade pisce. Kao član raznih žirija sve knjige je čitao od korica do korica, da se slučajno o nekoga ne bi ogrešio. I mama je pomagala drugima, danas mi je smešno kad se setim kako je brinula o jednom beskućniku, Stojanu, klošaru koji je dolazio kod nas na ručak nekoliko puta nedeljno. Bila sam školarac i prvo mi je to bilo čudno, a pamtim i da je zabranila da komentarišemo njegov miris, pošto je sedeo s nama za stolom.

POZORIŠNE ILUZIJE TRAJU

Iako je tokom prethodne godine imala četiri premijere, priprema i novu, prvu u ovoj godini. Igra u komadu “Pomorandže za zbogom” kojim će njeno matično pozorište obeležiti jubilej - sedam decenija rada.

Mirjana Bobić Mojsilović: Muška ulica u Beogradu u kojoj nema nijednog srećnog lica

- Predstava je urađena po romanu Biljane Popović. U pitanju je istinita priča koja deluje apsolutno neverovatno, onako kako samo život može da bude neverovatan. Kad bismo maštali, bilo bi to isuviše da stane u život jedne porodice, ali tu je mnogo i smeha i plača, i tragedija i radosti, prava melodrama. Tumačim čak šest uloga koje su veoma izazovne, u različitim epohama, priča obuhvata period od 1921. do 1957. godine, pa se stalno presvlačim, menjam frizure. Zahtevno je, ali i veoma lepo. Pozorište je prava čarolija. Pre toga sam jedino u filmu “Živana”, koji je moja mama režirala po svom scenariju, igrala pet likova. Ali, na filmu je to sasvim drugačije nego u pozorištu, gde se sve odigrava vrlo brzo, scene se nižu jedna za drugom. Ovo je baš ansambl predstava, učestvuje nas jedanaest glumaca, uz podršku kompletnog osoblja teatra. Divno smo radili i toliko se zbližili da sam predložila da se i posle premijere, zakazane za 20. februar, ujutru okupljamo na kafi u bifeu, pošto će mi sve kolege nedostajati jer smo, posebno poslednjeg meseca, provodili zajedno više od dvanaest sati dnevno - priznaje Milica Milša.