Gordan Kičić: Kako sam morao da zaslužim poverenje Nikole Simića

U aktuelnoj pozorišnoj sezoni 2016/17 Atelje 212 obeležava veliki jubilej: 60 godina postojanja. Tim povodom ekipa Glorije zavirila je iza kulisa kultnog beogradskog teatra, ušla u garderobe, šminkernice i čuveni bife u kojim su se, pored nezaboravnih predstava, kreirale najsočnije anegdote koje su postale sastavni deo urbane beogradske legende.

Naš vodič kroz znane i neznane prostore Atelje bio je glumac Gordan Kičić (39), pripadnik srednje generacije dramskih umetnika koja je poslednja imala privilegiju da sluša priče Pere Kralja, Gage Nikolića, Đuze Stojiljkovića, Bore Todorovića i drugih o vremenima kad je postojao znak jednakosti između glumačke veštine, količine boemštine i bogatstva duha.

Kičić je kao relativno mlad prvi put kročio u ovaj teatar. Od osnivanja pozorišta prošlo je šest decenija, dok je glumac sa 15 godina imao svoj prvi kontakt sa Arteljeom.

- Gledao sam različite predstave kao klinac. Živeo sam blizu zgrade pozorišta, a i moj otac je režirao komad “Ljubavno pismo” koje je i danas na repertoraru. Premijera je bila 1994. godine. Šetako sam se iza scene i upoznavao se sa životom pozorišta o kojem publika malo ili gotovo ništa ne zna.

VITEZOVI ČETVRTASTOG STOLA

Godinu nakon očeve premijere, Kičić je odlučio da upiše Fakultet dramskih umetnosti.

- Na naki način, bilo mi je predodređeno da igram u ovom teatru, pa i u predstavi “Ljubavno pismo”. Ipak, moj prvi kontakt s Ateljeom desio se pre više od 20 godina kada sam “uskočio” u komad “Sveti Georgije ubiva aždahu” umesto Rastka Lupolovića koji se tog leta zamonašio. Sa tom malom ulogom ušao sam u nesvakidašnji svet Ateljea. Imam i mnoštvo privatnih sećanja na ovaj kultni teatar, najpre zbog oca koji je režirao i svaku predstavu pratio, a jedan od njegovih najboljih prijatelja bio je pokojni reditelj Ljubomir Draškić Muci. Njih dvojica su često i dugo razgovorali. Tako bih ja sedeo baš za ovim stolom u bifeu za kojim su sedeli, Muci je uvek imao mesto na uglu stolu. Slušao sam i upijao reči ne samo Mucija, već i naših legendi poput Vlastimira Đuze Stojiljkovića, Dragaan-Gage Nikolića, Pere Kralja, koji nažalost nisu više među nama. Čast mi je što sam imao prilike da se družim s njima, ali i da igram pored njih na sceni.

Godinama unaznad, običaj je bio takav da su mlađi glumci dobijali manje uloge, da bi se kako kaže, ustanovilo kako se snalaze.

- Pratili su nas kako se ponašamo u ansamblu, radnoj atmosferi. Zanimljivo je da sam ja postao član Ateljea pre sedam godina na poziv Svetozara Cvetkovića koji je tada bio upravnik. Do tada sam bio slobodan umetnik i igrao u svim pozorištima. Kao mladi glumac sam bio pozivan da “uskočim” u različite velike ansambl predstave, kao što su “Knjeginja od Foli Beržera” ili “Očevi i oci”.

Prva predstava u kojoj je dobio veću ulogu bila je “Bekstvo” Mihajla Bulgakova u kojoj je igrao sa Nikolom Simićem.

- Nikola je bio izuzetno duhovit lik, sarkastičan, nikad niste znali da li je ozbiljan ili se šali. Nimalo nije bio lagan partner. Morao sam da zaslužim njegovo prijateljstvo ali i poverenje. Ipak, vrlo brzo smo se zavoleli.

ODSTUPNICA ZA ŠANKOM

Posle svake od tih velikih predstava, glumci bi se vraćali u pozorišni bife na novu turu druženja i smeha.

- Sve je to bilo opuštajuće, a kada ste mlad umetnik, onda posmatrate sa strane kako to sve izgleda i kako se oni međusobno šale, koliko su duhoviti ali i bezobrazni. Sve što ide u tom paketu tih ličnosti. U drugim pozorištima postoji jasna separacija između mladih glumaca i prvaka drame. Razdvojene su garderobe i šminkernice. U Ateleju 212 je potpuno drugačiji pristup - svi su jednaki. Uvek se znalo ko je ko, ali nikada se nije insistiralo na razdvajanju, pravljenju razlika i lažnom elitizmu. Zato smo ovde, u bifeu, uvek svi sedeli zajedno. Nije postajao poseban sto rezervisan za nekog. Znalo se jedino čije je mesto za stolom. S leve strane je sedeo Muci, s desne Gaga, Đuza je uvek bio u uglu, dok je Pera Kralj bio za šankom. Svako je imao svoju poziciju. Meni je to prijalo i ja sam se osećao dobro, kao kod kuće.

Ipak, od trenutka kada je on prvi put ušao u ovaj teatar, dosta toga se promenilo.

- Ranije smo mnogo više vremena provodili zajedno, češće se družili. Ali Atelje ipak ima duh koji traje i dan-danas. Tu je i predstava “Brod plovi za Beograd” koja se takođe dugo prikazuje i gde vidite glumce koji vole da pevaju i da se zezaju, tako da su ovde permanentno sedeli ozbiljni ljudi koji sebe tako nisu doživljavali.Bez ozbira što mnogih više nema, njihovi duhovi, kao što je to slučaj sa Gagom Nikolićem, koji nas je napustio 11. marta prošle godine, itekako su prisutni u svakom kutku Ateleja..

- To su bili moji veliki prijatelji. Ne znam šta da vam kažem. Imam utisak da su tu i stvari koje su odigrali i slike i sećanja na njih su stalno sa mnom i često ih se setim. Iza nas je jedna pretužna godina. Napustili su nas mnogi koje smo voleli. Gaga je ostavio veliki pečat na mene, bio je unikatna ličnost, i nikada nisam, niti ću ikada više sresti nekoga ko je imao tu radost za životom. Beskrajno duhovit, bila je velika radost poznavati ga. Sa druge strane moram da pomenem Đuzu, sa kojim sam puno radio i snimao i od njega sam mogao da naučim kako se voli posao. Ova priča će vam mnogo toga reći o njemu. Dolazio je na probe potpuno spreman, znao je ceo tekst. Neverovatno. Ne postoji nijedan drugi glumac koji je to radio u Beogradu. On je na prvoj čitajućoj probi poznavao svoje i tuđe replike i bio apsolutno spreman. To je bilo fascinanstno i ja sam pokušao da krenem tim putem, ali to je mogao samo Đuza. Bio je perfekcionista. Bavio bi se nijansama, dok bi mi učili replike. Sa druge strane, Pera Kralj je imao tu neverovatnu moć lakoće igre. To su kolege koje sam gledao i imao prilike da sarađujem sa njima. Mnogo nedostaju – priznaje Gordan završavajući svoju šetnju Ateljeo u šminkernici, na stolici na kojoj su pre njeg sedeli Zoran Radmilović, Taško Načić i Gaga Nikolić.