Igor Milanović o sportu, porocima, gubitku supruge: Bio sam jako ljut na univerzum, Boga, sebe, sve

Najbolji vaterpolista u istoriji te igre, Igor Milanović, u velikoj ispovesti za Nedeljnik govorio je kako održava optimizam, o svom raskalašnom životu u mladosti, ličnim i porodičnim tragedijama, vaterpolu, književnosti, umetnosti, religiji...

Njegovu biografiju teško je svesti na nekoliko rečenica: najbolji vaterpolista ikada, član Kuće slavnih već skoro deset godina, dvostruki osvajač olimpijskog zlata, u LA '84. i '88. u Seulu, dva svetska '86. i '91. evropski šampion. Sa svim klubovima u kojima je igrao, Partizanu, Mladosti, Zvezdi, Romi, Budvanskoj rivijeri, Katalunji, osvajao je titule. Dvostruki klupski šampion Evrope kao igrač Mladosti, i dvostruki šampion Evrope kao trener Partizana i ove godine Pro Reka...i niz se nastavlja. Ali, pomenuti transfer iz Partizana u Mladost, pa povratak u Zvezdu teško se oprašta i danas, ali te '91. mogao je da izazove tektonski poremećaj, iako je reč o vaterpolu. Ipak nije. Zato je i prvo pitanje bilo kako je moguće da mu se, kao najboljem igraču sveta, ipak nije zamerilo što je tada tako "lako" menjao - prvo Beograd za Zagreb, a potom i Partizan za Zvezdu.

- Nije mi se zamerilo, iako je tad bilo prilično naelektrisano, jer sam otišao zbog dobre ponude. Pa i iz Beograda sam otišao u Zagreb. To jeste dodirivalo i politiku, ali fenomen je da baš tim prelaskom vaterpolo postaje profesionalan sport. Sećam se da mi je bilo mučno dosta, jer se mnogo toga lomilo, u vaterpolu pre svega. Meni je teško bilo u tim trenucima da nosim sa svim energijama koje su bile najmanje sportske.

Tada su igrači počeli da potpisuju ugovore i da zarađuju, tako da se tu mnogo više dešavalo od samog mog prelaska iz Partizana u Mladost. Ali, mislim da sam iskrenošću uspeo publiku toliko puta da obradujem, vidim da ljudima i dan danas izazivam osećaj sreće, čak i kada me ne prepoznaju iz prve, ozare se. To su lepe stvari. U tom smislu izvukao sam najviše moguće od te slave - jesam slavan, ali ja nisam popularan, od najezde raznih vrsta popularnosti..."

 

 

I dalje važite za gradsku facu. Kako vidite današnji Beograd, da li se izgubio nekadašnji duh grada?

- Ako mislite na to što sam izlazio po kafanama i pijančio... Sada je moj Beograd sveden na mikrosvet, ali neću da kažem da je u moje vreme bilo drugačije ili bolje. Mladi se super zezaju, kad izađem na par meseci, vidim uvek neka nova mesta, neke mlade, pozitivne ljude... Bio sam skoro na nekom splavu kraj Nebojšine kule sa gostima iz Singapura, pa su pored nas seli neki momci iz Zemuna, razvila se dobra atmosfera. Mene raduje što je Beograd poslednjih godina pun stranaca. Mislim da je Beograd i dalje lep i da je zadržao svoj duh. Ne bi oni dolazili kod nas da nije tako...

Da vas vratimo na uspehe, i 1984, kada ste kao klinac išli u Los Anđeles na Olimpijadu, na kojoj je osvojeno i zlato. Da li ste tada, kada ste prvi put videli SAD iz jedne socijalističke zemlje, pomislili da bi bilo bolje da ostanete?

- Imao sam neke ponude sa njihovih univerziteta, ali već sam previše izgradio u vaterpolu da bih pomislio da napustim taj najviši nivo igranja vaterpola, a Amerika mi to nije pružala. To nije zadovoljavalo moju ambiciju, za koju se ispostavilo, da je bila opravdana. Imao sam taj osećaj moći koji me nije napuštao do 1995...

 

 

Vi ste baš u ono najgoro vreme odlučili da ostanete u zemlji, zbog čega?

- Kad sam igrao mogao sam da biram, a posle sam odabrao da ostanem u Beogradu. Ja volim ovaj grad, volim ove ljude. Oni vole mene. Meni je ovde dobro. Bio sam sad u Italiji, idem sad u Tursku, povremeno pravim životne ekskurzije, ali ja hoću da živim ovde. I ovde ću i umreti.

Niste zabrinuti kako će vam deca odrastati u današnjoj Srbiji?

- Da budem zabrinut? Zašto? Ako ja izaberem da ostanem ovde, zašto bih bio zabrinut za njih? I šta to fali Beogradu?

Zašto ste često u intervjuima izbegavali da pričate o tome da ste najbolji na svetu?

- I svoju decu vaspitavam skromnosti kao što su moji roditelji su mene. Ta skromnost me je baš spasila u mnogim situacijama u životu. Čitao sam intervju jednog našeg fudbalskog funkcionera koji je izjavio da ne razume zbog čega je vrlina skromnost. Skromnost je osnovno načelo. Jer kad čoveku ne treba, onda ne može da doživi razočaranje.

Nemate nikakvu vrstu jugonostalgije, ističete samo Beograd?

- Idem svuda, ali Beograd je moj. Ja sam sa Novog Beograda, "novaća". To je sportski kraj. Svojevremeno sam pecao ribu tu gde je sada Arena. Ne idem više na pecanje, Šoštar me nekad povede, jer umem da budem dosta dobar ćutolog. Uz reku čovek izbaci stres.

Otkud to da su vam muzika, slikarstvo, umetnost uopšte, pasija?

- Kako sam se sve intenzivnije družio sa ljudima iz sveta umetnosti, shvatio sam da me je uvek privlačila kvalitetna muzika. To je krenulo iz grada, od ekipe i prijatelja. Mnogo me je više ineresovao taj svet rokenrola, bluza, džeza... Vidim da su sada sportisti orijentisani na ovu narodnu muziku, imamo spojeve pevačica i sportista. Ja sam u svoje vreme tražio neke džez pevačice. Šalim se...

Ali, nije baš da niste bili popularni u ženskom društvu, pominjala su se vrlo poznata imena?

- Ne znam. Ta popularnost je bila velika, kulminacija se dogodila '91. kada je počelo i da mi smeta jer je bilo puno laži, preterivanja... Sreća tada nije bilo paparaca. Bili smo tada popularni u rangu košarkaša. Sad kad premotavam, setim se, nisam mogao ulicom da hodam, deset ljudi hoće da se slika, a ja hoću da pijem pivo, viski... (smeh)

Pominjete muziku, a da li vam je neka knjiga promenila shvatanje vaterpola?

- Uvek se vraćam Selindžeru, čitam ga kad sam depresivan. Voleo sam sve klasike. Mene psihologija generalno zanima, jedno vreme i religija, dosta sam istraživao. "Zločin i kaznu" kad sam prvi put čitao, odlepio sam koliko me je duboko odveo Dostojevski... Dobra pesma me je menjala, u svakom smislu. Uvek savetujem igrače da čitaju, jer jedno je informisanost, a drugo je znanje. Ne mogu da slušam neke koji, kao, imaju firmu i dvadeset zaposlenih koji mu se ulizuju, a on misli da mnogo zna. Pa soli pamet drugima. Znanje nikad ne trči da bude prvo, glupost je ta koja trči. Znanje čeka i sluša.

Kažu da ste umeli da budete i barmen na čuvenim žurkama u gradu kod Jele, gde se okupljao "urbani krem društva"...

- To je stara, hardkor ekipa, ja ih zovem „preživeli". Svi smo se skupljali kod Jele, budemo u gradu pa se prebacimo u njegov stan ili na neku drugu žurku. Ja sam tu već prestao da "cirkam" i da se "bavim" opijatima... Strejt sam u ekipi, ali volim te ljude i plus računam jako dobro, i ja sam uzeo da budem barmen. Bilo je to jako dobro zezanje. Desilo se da je neki tip iz Amerike pitao mog dobrog druga: "Da li je ono Igor Milanović?". "Što mora da konobariše?". A ovaj ga loži, priča mu kako sam puk'o, al' srećom imam drugare koji mi daju da budem barmen. Ovaj me je gledao tužno celo veče. Bilo je to dobro zezanje.

Vi ste živeli rokenrol?

- Jesam. Mislim da je rokenrol nešto što je dosledno, istinito, slobodno. Tako sam živeo, jako slobodno, bezbrižno i opušteno.

Pomenuli ste da ste istraživali religije. Jeste li posle svega postali vernik?

- Vernik sam ceo život, ali to je bilo više interesovanje za duhovnost. Uvek me je privlačila, a vernik sam i smatram da između mene i boga ne može da bude ništa. Čistoća misli je prvi postulat posta i trudim se da zlo koje se javlja s vremena na vreme u glavi, eliminišem još dok je u malom mozgu. Sam duh me jako zanimao, a to sam upoznao kroz istraživanje budizma, kroz temu o sazrevanju duha. Čitao sam sve, Upanišadu, Ošoa, Junga, šta sve nisam trpao. I Hesea, naravno. Ali, da malo iskočimo iz teme, on mi je pričinjavao probleme... Kad smo počinjali da izlazimo s devojčicama, bilo je važno da se razlikuješ i ja sam čitao da bih mogao da pričam s devojčicama. Tad su najbolje devojke padale na priču. Ništa ga nisam razumeo. A onda sam i kasnije čitao, pa su mi postajale jasnije njegove metafore. A onda sam još jednom čitao. I nisam ga do kraja svario (smeh).

Da li ta duhovnost bar malo pomogne čoveku da prevaziđe situaciju kao što je smrt vaše supruge?

- Možda iz ove perspektive, da. Bio sam jako, jako besan, to sam jako teško podneo. Jako. Mnogo me je sve promenilo. Bio sam jako ljut na univerzum, Boga, sebe, sve... Toliko da sam bio nekad i nepažljiv prema ljudima koje bih nekakvom prilikom sretao, od celog tog besnila koje me je obuzelo. Danas smo moja deca i ja još jači. Te dve godine sam potpuno odustao od svih poslovnih obaveza. Spavali smo zajedno, ujutru sam ih vozio u školu, sačekivao, trening, domaći i opet spavamo zajedno, i tako dve godine. Tu smo svi očvrsnuli, zbližili se, i mislim da smo se zalečili. Bio sam kao puška te dve godine, znam da sam prema nekim ljudima bio ohol. Tada sam shvatio šta znači kad se naglašavaju sedam, 40 dana, godinu dana... Od tada ništa više nije isto. Ali opet imam sreću, pa mi je život doneo novog životnog saputnika, moju Ivanu. „Bog mi uzeo, bog mi dao". Opet sam negde privilegovan, zaista...