Legendarni Đorđe Marjanović: Unuci su merna jedinica sreće

Legendarni pevač, vlasnik najuzbudljivijih anegdota i slave na kojoj mu mogu pozavideti današnje zvezde zabavne muzike, još čuva desetine hiljada pisama obožavateljki, a penzionerske dane, osim s naslednicima Anom, Teom, Đorđem i Mašom, najradije provodi sa svojim poštovaocima iz cele Evrope, takozvanim ‘đokistima’

Za razgovor sa Đorđem Marjanovićem (85) nije potreban poseban povod. Jedini problem bio je šta pitati doajena naše muzike što već nisu pitali drugi. Ispostavilo se da i posle toliko decenija pod refelktorima nije rekao sve. Tako nam je pod budnim okom supruge Eli (76) otkrio da je nekad skupljao salvete, od kojih mu je ona s likom članova grupe “The Beatles” omiljena. Dok je grlio unuke Anu, Teu, Đorđa i Mašu, istakao je da ga najsrećnijim čine upravo oni. A onda nam je, spontano i polako, ispričao sve o neostvarenim željama, divnim uspomenama i skrivenim strastima.

Šta ne znamo o vama a trebalo bi?

- Oduvek me je privlačilo pisanje. Možda sam taj talenat nasledio od majke Gospave Kose, čije su se pesme izdavale još početkom 20. veka, a koju zapravo nikad nisam upoznao jer je umrla kad sam ja imao devet meseci, a sestra Ljilja dve i po godine. I Ljilja je nasledila taj talenat, postala je profesor književnosti. Na prabaku je povukla i unuka Ana, koja je novinar i voditelj na grčkom radiju i televiziji. Pored muzike i tekstova, pisao sam i scenario za televiziju, tri romana, kao i poeziju.

A da li je neko od unuka nasledio vaš talenat?

- Talenat za muziku i scenu postoji, naročito kod najmlađih unuka Đorđa i Maše, koja je već sa četiri godine pokazala i talenat za crtanje. Ona je kćerka mog sina Marka i rođena je na isti dan kad i ja. Sada završava srednju školu i pokazuje želju za pisanjem. Najstarijim unukama Ani i Tei, koje mi je podarila kćerka Nevena, “gen za scenu” pomogao je u uspešnom bavljenju umetničkim klizanjem.

Znaju li vaši unuci koliko je slavan njihov deda?

- Postoji interesantna priča o tome. Kad su Ana i Tea bile na pripremama u Sankt Peterburgu sa grčkom reprezentacijom, iznenada im se promenio tretman. Razlog je bila fotografija koju su uvek nosile sa sobom, a na kojoj su bili njihovi “babuška i deduška”. Trener ju je video u svlačionici i pitao da li je to zaista Đorđe Marjanović i zašto one nose njegovu sliku. Na odgovor da je to njihov deka, dobile su specijalne privilegije, rad sa najboljim trenerima i koreografima, poznanstva sa zvezdama leda Pluščenkom, Marijom Petrovom, Aleksandrom Tihonovim.

Nesto slično desilo se i njihovom ocu, nekadašnjem košarkašu Branislavu Preleviću dok je igrao za Kinder Bolonju. Kad je gostovao u čuvenoj sportskoj hali “Lužnjiki”, koja prima dvadeset hiljada ljudi, na centralnom zidu bila je moja slika. Ne zna se čije je oduševljenje bilo veće, Italijana ili Rusa, kad su saznali da mi je on zet. A sa koliko se on poklona vratio kući, to znaju samo Ana i Tea.

Jedini od svih naših pevača imali ste milionsku armiju obožavalaca, status božanstva. A imate li neostvarenih želja?

- Želje i snovi nas pokreću i svaki put daju neki novi smisao životu. Srećan sam jer sam uspeo da se ostvarim i kao umetnik i kao porodičan čovek. Voleo bih da sam imao više vremena za druženje i viđanje s prijateljima koji su rasuti po svetu.

Jeste li sentimentalni?

- Nostalgičan sam po prirodi. Često razmišljam o prošlosti, o divnim festivalima zabavne muzike, svojim koncertima i publici širom sveta. Razmišljam o prijateljima.

A šta vam najviše nedostaje?

- Rusija, koja je moja druga domovina. Imam 85 godina i ne mogu tako često da putujem kao nekad. Neki prijatelji, srećom, često dolaze u Beograd, sa drugima se čujem telefonom ili preko skajpa. Sa “đokistima” iz Rusije, Moskve i Sankt Peterburga, ali i iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, Belorusije, Tatarstana, Uzbekistana, Gruzije, kao i bivše Jugoslavije, negujem ritual: okupljamo se u Beogradu svake godine za moj rođendan.

Čuvate li još pisma obožavateljki?

- Imam ih nekoliko desetina hiljada, od kojih najveći broj i dan-danas čuvam. Na većinu sam uspeo čak i lično da odgovorim.

Da li je istina da ste jednom sav novac za putovanje ostavili u kockarnicama Monte Karla, ali i da je ljubav prema gospođi Eli bila jača od svih poroka?

- Da, desilo se to davno. Nikada posle toga nisam ušao u kazino, odigrao loto ili sportsku prognozu.

Jeste li imali vremena za hobi?

- Kao mladić skupljao sam značke i poštanske marke i pravio svoju filatelističku kolekciju. Skupljao sam i salvete, imam i danas onu na kojoj su Bitlsi. Gramofonske ploče su bile i ostale moja strast, CD ih nikada nije potisnuo.

Kad bi se ovih dana snimao film o vama, koji glumci bi po vašem mišljenju trebalo da vas tumače u različitim životnim fazama?

- Ne znam koga bih izabrao za svoj lik. Moja unuka Tea smatra da bi jedan od njih trebalo da bude Kijanu Rivs.

Koji je vaš omiljeni film i šta sad volite da gledate na televiziji?

- Uživam kad gledam Merilin Monro. Volim i rusku kinematografiju, Tarkovskog, Mihalkova. Privlači me i dobra fotografija, posebno ona koja nosi metaforu. Gledam, naravno, i domaće filmove, često i televiziju, uglavnom muzičke festivale, takmičenja mladih talenata, koncerte.

Koja je vaša poruka mladima?

- Treba da slušaju svoj instikt. To, naravno, nije dovoljno. Moraju da prepoznaju ono što vole i u čemu bi mogli da budu dobri, a onda da rade na sebi, na svom obrazovanju, upornosti i istrajnosti. Ne treba da se plaše. Treba da veruju i da budu hrabri.

Smatrate li sebe srećnim čovekom?

- Da, i zahvalan sam Bogu na tome. Imam ljubav porodice i prijatelja, svoju muziku i toliko divnih sećanja. Osećam se veoma zadovoljno i ispunjeno. Neki put razmišljam da li sam napravio dobru ravnotežu između turneja, koncerata, putovanja i vremena provedenog sa porodicom. Ali, “c’est la vie”.