Aleksandar Josipović: Sa neba pada samo sneg ili kiša, sve ostalo mora da se zasluži

On je umetnik, koreograf, predavač i šampion u sportskom plesu. Jedini je Srbin i ujedno najmlađi muškarac koga su angažovali u čuvenom “Mulen ružu”. Ipak, domaća publika ga se najčešće seća kao intrigantnog sudije iz šoua “Ples sa zvezdama”, koji nema dlake na jeziku.

Prva asocijacija na Vaše ime u Srbiji je, bez obzira na Vašu impresivnu karijeru, strogi sudija iz šoua "Ples sa zvezdama". Da li Vam, pored svih uspeha i priznanja, smeta takva vrsta identifikacije?

- Najiskrenije sam mislio da neću biti nikome zanimljiv, pa mi je zanimljivo kako me se ljudi i dalje sećaju. Godina kada smo snimali šou “Ples sa zvezdama” je bila jedna od najtežih godina u mom životu. Imao sam 96 letova za godinu dana, dosta projekata i TV šou u Srbiji. U tom TV programu samo sam bio profesionalan, iskren i svoj, sa željom da gledaocima približim ples u okviru vremena koje sam imao. Svaki slobodan trenutak sam proveo sa porodicom i prijateljima. Upoznao neke drage ljudi koji su mi danas jako dobri prijatelji, ali i ugostio svoje prijateljima iz Evrope i pokazao im čari Beograda. Taj TV program je danas za mene uspomena i prošlost. Prošlost je iza i učim iz nje. Budućnost je ispred mene, pripremam se za nju. Sadašnost je ovde i sada, i ja je živim. 

Za sebe kažete da ste surovi profesionalac, strog i nepomirljiv, što ste i dokazali hrabrim iznošenjem svog mišljenja. Da li ste nekada zbog toga platili previsoku cenu?

- Sve ima svoju cenu. Danas i kada nešto dobijete to se, zapravo, zasluži i zaradi. Ja imam svu snagu u sopstvenim rukama i sam donosim odluke, uvek svestan posledica. Svaka akcija uvek ima i reakciju. Što kažemo u Francukoj, "svakom svoj put".

Ana Sofrenović: U ovom vremenu pravi put je marljiv rad i posvećenost pravim vrednostima

Da li se kajete što ste nekada nešto rekli ili uradili, da li mislite da ponekad bolje prolaze ljudi koji idu linijom manjeg otpora?

- U mom rečniku ne postoji reč "kajanje". Ili se nešto radi ili ne. Ako se odlučim na akciju, dajem svoj maksimum u tom trenutku. Drugačije niti umem niti želim.

Svoje prve nastupe ste imali u rodnom Lazarevcu, kada su Vam roditelji šili kostim u kome ćete nastupiti. Koliko Vam znače te uspomene i šta o tom vremenu mislite sada, nakon karijerueu čuvenom “Mulen ružu”? Da li ste sebe zamišljali na nekoj čuvenoj svetskoj sceni poput “Mulen ruža”?

- U životu nikada nisam mislio da ću tamo zaigrati. Otišao sam po preporuci na audiciju, pre petnaestak godina. Želeo sam samo da igram, pa mi se i želja ispunila. Dva puta dnevno. Celog života sam želeo da radim ono što volim. Želja mi se ostvarila, ali i dalje radim na tome da moja želja bude aktuelna - da radim ono što volim i da sam ispunjen. Ali u životu treba da budemo jako obazrivi šta želimo, jer to može i da nam se ostvari, pa i kada je ples u pitanju. 

Danas kada pogledam unazad koliko nastupa sam igrao, pomislim da je to apsolutna ludost. Iz “Mulena” imam svoje kan kan cipele, koje sam dobio ove godine, posle napuštanja firme, i jedan detalj sa kostima. Ponekad se pitam "a šta će ti?".

Emir Kusturica: Život nije šoping centar, niti posedovanje

"Zgrada Matematičkog fakulteta se pomeriti neće, a meni život ide", rekli ste kada ste odlučili da napustite studije i odete u Pariz, sa 500 evra koje Vam je baka dala? Da li se nekada pitate kakav bi Vaš život bio da ste ostali u Srbiji?

PMF je i dalju tu, u Beogradu. Meni nije bilo suđeno da tu završim svoje studije.
Moja baka je bila sjajna žena puna ljubavi. Osoba koja je uvek pružala tople zagrljaje, pamtila sve uspehe i uvek podržavala, kao i svaki član moje porodice. Ona bi uvek govorila: "Odlično što si otišao. To ti je najpametnije. U ovoj zemlji nema budućnosti za vas mlade. Bolje da te želim, nego da te žalim.". Smejali bismo se tome, znajući da je u pravu i nastavili da igramo trešete (italijanska kartaška karta igra)

Za sebe kažete da ste Jugosloven jer ste dete iz mešovitog braka. Ipak, niste tipičan Balkanac jer ne krijete emocije. Da li umete da zaplačete i u kojim trenucima?

- U poslednje vreme se više osećam kao jednorog. Emocije u mom životu su tu da se iskažu i pokažu. Kod mene ne postoje loše ili dobre emocije. Ljutnja je emocija baš kao i radost. Nije ni pogrešna ni ispravna - jednostavno postoji. To je deo nas samih koji nas čini ljudima. Mada, u poslednje vreme primećujem da neki ljudi žele samo dobre emocije non-stop. Ali život nije digitron da se sve izračuna. 

A suze su sasvim ok. Ne vidim zašto je toliki bauk da i muškarac zaplače. Zaplačem u raznim situacijama, mada sam poslednji put plakao od smejanja. I neke gluposti znaju da me zasmeju. 

Jedini ste Srbin koje je imao priliku da nastupa na pozornici čuvenog “Mulen ruža”. Šta Vam je ovo iskustvo sve donelo i da li ste morali nečega posebno da se odreknete da biste toliko godina opstali na sceni?

- Ja sam tada bio najmlađi muški igrač koga su ikada angažovali. U šali bih rekao ljudima u kompaniji da sam bio prototip, jer su nekoliko godina posle mene dali više šanse mlađim igračima. Iskustvo nije ono šta nam se dešava, nego šta mi radimo s onim što nam se dešava. Iskustvo zna da bude i neugodno. Na kraju nikada ne znamo šta nam je suđeno. 

Bila je velika čast biti deo velike kompanije, simbola pariske kulture, pa i predstavnik francuske kulture u svetu. Imati mogućnost da nastupate toliko puta, pred velikim brojem ljudi. Pariz je grad koji je mene oblikovao kao umetnika, profesionalca ali i čoveka. Tu sam izgradio svoj karakter koji je u životu neophodan za postizanje rezultata. I na svemu tome sam danas jako zahvalan. 

Svaka priča ima dve strane kao i medalja. Dok sam bio u dvadesetim godinama, ples je bila glavna i prva strast. Moj privatni život je uvek bio sa strane, tj. nedominantan, ali to je uvek bio moj izbor. Trudio sam se da budem što praktičniji i racionalniji, pa sam sebe često pitao "ko će da gradi intimnu priču sa nekim ko radi od 18 do 02 časa, šest dana u nedelji?". Bilo je izuzetaka i sjajnih partnera koji su verovali u ljubav, u naš odnos i mene, pa smo svi našli kompromis. 

Što se mene tiče, moj pogled na posao - gde god radio - je u uvek bio sličan. I pre “Mulen ruža”, i za vreme “Mulen ruža”, “Plesa sa zvezdama”, a i danas - uvek zdrav, profesionalan, tačan i precizan. 

Verujem da se danas samo tako ostaje ali i opstaje. Ispostavilo se u mom slučaju da je to tačna formula, jer posle toliko godina igranja i skakanja, nemam nikakve telesne povrede, pa ni ožiljke na duši. Dobro sam se pazio... i redovno zagrevao pred svaki nastup. 

Da li je istina da su Vam u “Mulen ružu” stavljali komadiće stakla u patike?

- Najiskrenije, bilo je svega i svačega, ali ja ipak pamtim samo srećne dane.

Od “Mulen ruža” ste se sporazumno razveli, kako Vi kažete. Čime se sada bavite i gde vidite sebe za 10 godina?

- “Mulen ruž” i ja smo i dalje u velikoj ljubavi i to će tako i ostati. Da budem iskren, danas odbijam TV ponude iz Srbije. Isto tako izbegavam šarlatane, šegrte, tajkune, skorojeviće i negativne ljude. Sve one ljude koji žele odmah da dođu do velikih rezultata, a da se nisu ni pomerili sa stolice. Sa neba pada samo sneg i kiša, i to ne svuda na planeti. 

Kao i uvek radim na sebi, što profesionalno što privatno. Nekada mi ni 24 časa nije dovoljno. Trudim se da budem redovno u kontaktu sa svim meni dragim ljudima, koji su svuda po svetu. Stalno planiram kako mogu da iskombinujem svoje privatno vreme i odem u drugi kraj Evrope ili sveta kako bismo proveli kvalitetno vreme zajedno. Mada, u poslednje vreme me ti isti, bliski prijatelji, nagovaraju da napišem novu knjigu. Razmišljao sam o tome uveliko, ali nisu su se sve kockice kod mene uklopile.

A gde sebe vidite za deset godina? Za deset godina- stvarno ne znam, ali sam radoznao da saznam.