Nataša Kovačević: Svima se u životu dešavaju užasne stvari, najvažnije je ne klonuti duhom

Košarkašica Nataša Kovačević (22) završila je igračku karijeru i postala najmlađa predsednica jednog košarkaškog kluba u istoriji ovog sporta. I to ne bilo kojeg, već njene Crvene zvezde. Time je potvrdila da je rođena da bude prva: i kad je trebalo smoći snage posle saobraćajne nesreće u kojoj je izgubila deo noge i vratiti se na parket, i sad kad za crveno-bele treba uraditi mnogo kako bi se vratili na staze stare slave.

Šta je najviše uticalo na vašu odluku da okončate igračku karijeru?

- Kad sam posle nesreće rešila da se vratim na teren, imala sam savršeno jasan cilj - da pokažem sebi i svima koji se suočavaju sa problemima da se sve može prevazići ukoliko čovek čvrsto veruje i bori se. Meni je i prva utakmica bila dovoljna da to potvrdim, ali ipak sam ostala i igrala celu sezonu. Međutim, poželela sam da se posvetim nečemu novom, da se nadgrađujem, usavršavam. I presekla sam i odlučila da je kraj. Pitala sam se šta će mi sudbina sledeće doneti.

I donela vam je mesto predsednice kluba. Znate li za još neki slučaj da je neko tako mlad došao na tako odgovornu funkciju?

- Velika je čast i zadovoljstvo za nekog mojih godina da se nađe na najodgovornijoj funkciji. Zaista ne znam za još neki takav slučaj, ali znam da neću zapostaviti školovanje. Četvrta sam godina na turizmu i sportskom menadžmentu, a kad diplomiram, planiram da idem na master studije.

Od koga ćete tražiti savete i kome, u tom smislu, bezgranično verujete?

- Najviše me je obradovalo to što su me podržale žene iz Skupštine kluba, bivše košarkašice koje su pisale njegovu istoriju, koje su osvojile Kup evropskih šampiona 1979. godine. To su sportske veličine, legende, i iskreno sam srećna što ću moći da im se obratim za savet. Volela bih da svi funkcionišemo kao tim, porodica, da se oko svega dogovaramo.

Jedna od tih legendi je i vaša mama Natalija?

- Da, ali ona nije u Skupštini. Ona me bodri, kako kaže, od kuće. A sve ostale njene koleginice, sa kojima sad imam čast da sarađujem, znaju me odmalena.

Kako su reagovali ljudi iz vaše najbliže okoline kad ste im saopštili da postajete direktorka?

- Nisu bili za to, smatrali su da treba da nastavim da igram. Mi o svemu u životu odlučujemo tako što sednemo i pričamo, i onda bude kako ja kažem. Šalim se, uvek se sa roditeljima i bratom konsultujem oko svega, mada na kraju ipak sama odlučim. A oni su tu da me podrže. Srećna sam što imam takvu porodicu i nadam se da ću i sa saradnicima moći da funkcionišem na takav način. Znam da će sad malo više da brinu u odnosu na prethodni period. Jer, kad sam roditeljima rekla da nameravam da se vratim na teren, to je bilo u rangu čuda. I sad je slična situacija, možda je samo manje ekstravagantna.

Koji će biti vaš najvažniji cilj?

- Sad kad smo jedan trofej vratile u klub posle 12 godina, osvojivši Kup “Milan Ciga Vasojević”, želimo da idemo dalje, da “uzmemo” i domaće prvenstvo. To bi bilo jako lepo za naše devojke, jer će imati novo iskustvo, igraće regionalnu ligu. Planiramo i da oformimo jaku školu košarke, pošto je izuzetno važno da decu vezujemo za sport. Za početak od 21. do 28. avgusta na Malom Kalemegdanu organizujemo besplatni kamp za devojčice rođene do 2003. godine, i koristim ovu priliku da ih pozovem da dođu. Sjajno ćemo se družiti.

Opterećuje li vas ponekad to što od vas očekuju da idete samo napred, da sve možete?

- Iskreno, ne razmišljam o tome. Drago mi je što me ljudi tako doživljavaju, što mi kad šetam ulicom dete pritrči i traži autogram ili da se slikamo. Nema veće sreće od toga. Ali, trudim se da životne odluke donosim bez opterećenja šta bi neko sa strane rekao. Uvek uradim onako kako osećam i do sada je to bio dobar recept.

Da li vam je neko rekao da ste ga svojim primerom motivisali da ne klone duhom?

- Često mi se javljaju mladi, ali i stariji, preko društvenih mreža. Nekad im je dovoljno samo da podele sa mnom tu svoju muku, da im odgovorim. I meni i njima to znači, tako da sam uvek tu da nekom pomognem. Jer, u životu se zaista dešavaju užasne stvari, svima, ali najvažnije je ne klonuti duhom. Vreme leči sve, samo treba biti istrajan.

Koliko uopšte imate vremena za sve ono što zanima devojku vaših godina?

- Imam dovoljno. Sve se može kad se hoće. Prijatelji su mi kao deo porodice, ne zapostavljam ih, a oni razumeju kad nastupe faze u kojima nemam vremena za njih, i ne zameraju mi.

Razmišljate li o braku i deci?

- Svaka devojka ponekad misli o tome, to nam je nekako u “opisu posla”. Volela bih da jednog dana imam troje dece i supruga. I da budemo srećni kao što je moja porodica sada.

Šta biste više voleli da dobijete, dečake ili devojčice?

- Volela bih da dečak bude stariji, kao što je slučaj sa mnom i mojim bratom, jer mi je značilo da odrastam uz njegovu zaštitu. Dakle, prvo sin, pa dve kćerke.

Do sada ste ispunili tri velike želje: vratili ste se na teren, skočili s padobranom i posetili Diznilend. Šta je sledeće?

- Želim da odem u Njujork jer se sve moje omiljene serije dešavaju u njemu. Mislim da ću, kad se nađem tamo, zaplakati. Čekam da me nešto odvede u taj grad.