Mirjana Bobić Mojsilović: Priča o jednom beogradskom zavodniku

Književnica, slikarka i kolumnistkinja Mirjana Bobić Mojsilović je nakon pet godina pauze nedavno predstavila novi roman po nazivu “Tvoj anđeo čuvar”, duhovitu i potresnu priču o ljubavi, ljubomori, padu i ustajanju, o gubitku i ponovnom osvajanju vlastitog života.

Press konferencija #tvojanđeočuvsr Još 4 dana do izladka romana #mbm

A photo posted by Mirjana Bobic Mojsilovic (@mirjanabobic) on Dec 12, 2016 at 2:58am PST

Spisateljica čije se priče čitaju u jednom dahu, podelila je na svom Fejsbuk profilu jednu anegdotu iz gradskog prevoza o jednom nesvakidašnjem beogradskom zavodniku, a koju je napisala za "All Me". Kako sama kaže, dobra priča uvek nađe pisca.

Za sve one koji nemaju profil na Fejsbuku, prenosimo vam ovu šarmantu Mirjaninu priču.

Putnik u GSB

Scena je bila ova: u polupraznom gradskom autobusu, pre neko veče, na sedištu preko puta moga, sedeo je dečko, od možda petnaest godina, koji mi je, ni ne znajući, ispričao ceo jedan film, film kakav je nekada mogao da snimi Kusta, ili Vitorio de Sika. Srpski neorealizam.

Dečko je bio sitan, živahan, skoro razdragan, vrpoljio se na sedištu, obučen u tanku jaknu, sa kapuljačom, ispod koje je virio pramen ofarbane kose, koja je, verovatno, htela da bude plava, a više izgledala kao boja šargarepe, ruke su mu bile modre od hladnoće, a patike tanke. Pomislila sam, ne znam zašto, kako izgleda kao neko ko je dobio izlaz iz nekog Doma za decu koju niko nije hteo da voli. A onda je iz džepa izvadio mobilni telefon, i ukucao broj. Njegov telefon je bio sićušan i prepotopski, ali služio je svrsi. Pozvao je neku devojku, i vrlo glasno joj rekao : „E, nemoj ništa da pričaš, samo slušaj – da nisam sa ovom koja mi mnogo znači, bio bih sa tobom.“

Mora da je video moj osmeh, pa je odmah okrenuo još jedan broj.
„Evo me, tu sam, za dve stanice. Čekaj me, stižem“, osvrtao se oko sebe da proveri gde se nalazi. „Čekaj me. Kako gde? Pa, tamo kod kante za đubre, gde si mi juče sedela u krilu“.
Pomislila sam na Prevera, na Decu koja se ljube stojećki, na ljubavnu sirotinju za koju su beogradski ključni toponimi kante za đubre na koje se naslanjaju dok se ljube, pomislila sam- kakav mali neustrašivi zavodnik viri iz te kapuljače i iz tih promrzlih prstiju, pomislila sam na Olivera Tvista, našeg, pomislila sam na Bosonogog koji je hteo da poljubi nebo, i na neku istinsku dečačku razdraganost usred te moćne usamljenosti koja ga je obgrlila, i koju je cepao tim glasnim razgovorima, shvatajući da ima publiku, i da ostavlja utisak.

A onda je njegov telefon zazvonio. Čula sam ženski glas.

I, mali dečko iz Sivog doma, bio je ozaren.

„Majka, ti si? Majka, ko je zaključao? Ništa nemoj da se brineš, majka, ja ću to sve da sredim. Majka, sačekaj, zvaću ove moje. Ne brini, majka, to ću ja sve da sredim. Kaži, majka. Nisam, majka, jer me je zvala bivša riba. “

Govorio je glasno, da neko, ne zna ni on ko, ko sluša, može da čuje da on ima majku, iako mi je na trenutak izgledalo kao da ni sam baš nije sasvim siguran u to.

Sa tom nevidljivom majkom sišao je na sledećoj stanici, i brzim i lakim korakom uputio se ka nevidljivoj kanti kod koje ga je čekala nevidljiva devojka koja mu je sinoć sedela u krilu.

Pratila sam ga pogledom, dok i sam nije postao nevidljiv.
Sišla sam na sledećoj stanici, i učinilo mi se na trenutak kao da sam ugledala živahnog momka sa kapuljačom, na stanici preko puta, kako cupka čekajući autobus za povratak nazad.

I pomislila sam kako taj dečko nema pojma da je on, sam, čista , promrzla poezija.

Ništa nije slučajno. Priča uvek, nekako, sama nađe pisca.