Aleksandar Šoštar: Zlato na Olimpijskim igrama u Seulu je najznačajnije u mojoj karijeri

U životu sportiste uspeh se meri trofejima, a naš proslavljeni vaterpolista Aleksandar Šoštar (52) imao je retku sreću da osvoji sve što se osvojiti moglo, kao i da posle okončanja igračke karijere ostane u sportu. Trenutno obavlja dva predsednička posla, na čelu je Sportskog saveza Srbije i Vaterpolo kluba Partizan. Kad je 2011. postao član Kuće slavnih u Fort Loderdejlu, shvatio je da su se isplatili svi treninzi i sva odricanja, mada je nekada razmišljao da batali kapicu i loptu.

- Rodio sam se u Nišu, odakle je poreklom moja majka Emilija. Ona i otac Stjepan nisu imali uslove za podizanje deteta, pa je mami bilo lakše da bude kod svojih. Malo posle mog rođenja dobili su stančić od tridesetak kvadrata u naselju Šest kaplara pa smo prešli u Beograd. Na mestu današnjih blokova, Centra “Sava”, “Hajata” bile su močvare oko kojih smo se mi deca igrali, brali bambuse i pravili štapove za pecanje. Bio sam vukovac u osnovnoj školi “Josip Broz Tito”, koja danas nosi naziv “Jovan Dučić”. Ostajao sam u boravku jer su roditelji radili i tu završavao domaće zadatke.

Mada je bio dečak za primer, katkad se dešavalo da napravi nestašluk.

- Nisam pravio probleme jer sam se trošio na igru i obaveze. Sećam se samo da me je otac kada sam imao pet godina dobro izgrdio jer sam se nešto zamislio i nisam rekao komšiji “dobar dan”. Drugi put je hteo da me istuče kad sam vozeći automobil na pedale otišao predaleko i izgubio se, pa nisu mogli da me nađu nekoliko sati. Pohađao sam i muzičku školu i svirao harmoniku. Plakao sam i bio nesrećan kada su moji dobili veći stan u blokovima. Mislio sam da idem na kraj sveta.

Vojska je “kriva” što je život posvetio vaterpolu. Otac mu je svirao klarinet u vojnom orkestru pa je imao pravo da svaki dan koristi bazen na Banjici. Sa sobom je često vodio sina. Tamo je Aleksandra zapazio trener Aleksandar Maksimović i predložio mu da počne da trenira u Partizanu.

- Bilo mi je tada jedanaest godina. Kao i svako dete želeo sam da dajem golove, ali trener me je video na drugoj poziciji. Potrefilo se i da klub u toj generaciji nije imao golmana, pa je mene stavio među stative. Redovno sam odlazio na treninge, iako mi je kad sam krenuo u gimnaziju bilo veoma naporno da uskladim sport i školu. Dok su moji drugovi išli u bioskop, ja sam uveče trenirao. Nekoliko puta sam hteo da ostavim vaterpolo. Tada mi je otac govorio kako se tako ne radi u životu, da ne treba odustajati na pola puta od onoga što si započeo. Tri godine kasnije, kada sam počeo da se takmičim i igram sa starijom decom, video sam perspektivu u sportu i više nisam razmišljao o odustajanju. Naprotiv, želeo sam da pobeđujem i da budem najbolji na svetu.

SSa Partizanom, Budvanskom rivijerom, Posilipom, Barselonom i Bečejom osvojio je 23 klupska trofeja. Jednako uspešan bio je i sa reprezentacijom. Na Olimpijadi u Seulu 1988. uzeo je zlato, u Sidneju 2000. bronzu. Na Svetskom prvenstvu u Pertu 1991. branio je gol najbolje reprezentacije sveta. Iste godine osvojio je evropsko zlato u Atini. Od nacionalnog tima oprostio se 2001. na šampionatu Evrope u Budimpešti, kada smo postali prvaci Starog kontinenta.

- U momentu osvajanja neke titule ona mi je bila najdraža. Posle završetka karijere, kad sam na miru mogao da saberem utiske, shvatio sam da mi je prvo mesto na Olimpijskim igrama u Seulu najznačajniji trenutak u dve i po decenije dugoj karijeri. Kapicu koju sam nosio kada smo osvojili olimpijsko zlato čuvao sam godinama i igrao samo s njom. Kasnije sam je poklonio prijatelju. Veselili smo se u Seulu dva dana, čak su nam se i Korejci pridružili i delili našu euforiju. Po dolasku u Beograd slavlje smo nastavili na splavu “Hua Hua”. Tih dana smo bili van sebe od sreće.

Poznavaoci i ljubitelji vaterpola znaju Šoštara kao golmana koji je branio lopte već viđene u golu. Tokom bogate i uzbudljive karijere bilo je i nepredviđenih situacija za koje javnost nikad nije saznala. Jedna takva se dogodila na Svetskom prvenstvu u Pertu.

- Kratkovid sam. S vremenom sam navikao da igram s tim nedostatkom. Zapravo, jedini problem mi je bio kada je trebalo da prebacim loptu u kontri, i to u situacijama kada su dva igrača, protivnički i naš, jedan pored drugog. Od vode i pene znalo je da se desi da ne vidim baš najbolje kome bacam, ali od 1985. sam igrao sa sočivima i uvek imao nekoliko rezervnih. Na Svetskom prvenstvu u Pertu 1991. godine bili smo u polufinalu sa Amerikom i meni su ispala oba sočiva na samom pečetku meča, bukvalno u prvom minutu. Nisam tražio izmenu od trenera Nikole Stamenića uveren kako rezervni golman nije spreman da me zameni u prvom minutu. Odlučio sam da ćutim i igram. Na kraju je sve ispalo odlično. Pobedili smo Amerikance, potom u finalu Špance i osvojili zlato.

Da je vrhunski profesionalac, Aleksandar je pokazao u situaciji kada je branio gol mađarskog Ferencvaroša u meču s Partizanom, klubom u kojem sad obavlja posao predsednika.

- Kako su se oba kluba takmičila u Len kupu 2001, potrefilo se da igraju jedan protiv drugog. Mađarski mediji su objavili divan tekst o meni i mom sportskom integritetu, uprkos činjenici da je Ferencvaroš izgubio. Ponašao sam se kao uvek u životu: profesionalno i odgovorno.

Osim što je bio vrhunski sportista i što je danas uspešan funkcioner, Šoštar je uspeo da završi studije na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Otac je dve kćerke, Jelene (25), koja je diplomirani farmaceut, i Sare (21), studenta na Pravnom fakultetu. Decu je dobio u braku sa Milicom, od koje se razveo. Od 2009. je u bračnoj zajednici sa Biljanom.

- Uvek sam mislio da ću se jednom kada završim sportsku karijeru baviti mašinstvom, ali stvari su se tako složile da sam igrao skoro do četrdesete godine i potom ostao u sportu. Posle mi se nije dopadala ideja da u zrelim godinama započinjem novu, potpuno drugačiju karijeru, mada mi je malo žao zbog toga, kao i što nikada nisam bio vaterpolo trener. Kćerke se ne bave sportom. Verovatno se neću razlikovati od drugih roditelja kada kažem da sam zadovoljan svojom decom i da sam srećan što su izrasle u dobre ljude.

U jesen 2010. izabran je u Kuću slavnih.

- Zvanična ceremonija je održana u proleće 2011. u Fort Loderdejlu na Floridi, gde je ova institucija i ustanovljenja još 1965. godine. Veliko je zadovoljstvo bilo i dobiti ovo priznanje i prisustvovati svečanosti, na kojoj se o svim novim članovima prikaže i kratak biografski film kao podsećanje na razlog za dodelu ovakvog priznanja.