Danilo Bećković: Kako sam preživeo borbu sa oktopodom

Filmski reditelj Danilo Bećković upustio se na Dalekom istoku u borbu sa živim oktopodom koji mu je bio serviran za večeru, shvatio je zašto se u Južnoj Koreji nijedan sekund ne traći uludo i otkrio zbog čega je kult prasića veoma jak

Južna Koreja je drugi svet, najdalji u koji se može otići iz Srbije. Međutim, ne putuje se toliko kroz prostor koliko kroz vreme, jer nije u pitanju zemlja istočnjačke mistike i budističkih hramova, mada se i to može pronaći, već ona koja živi u budućnosti: Busan izgleda kao da je prenesen iz naučnofantastičnog filma. Duž obala Japanskog mora grad vijuga kao zmija, kilometrima. Kroz beskrajne šume oblakodera srebrne reke automobila jure mostovima i nadvožnjacima i deluje kako bi u svakom trenutku neki od njih mogao da poleti. U vazduhu svuda vise crveni neonski krstovi pošto skoro polovinu stanovništva Južne Koreje čine hrišćani. Kažu da je i to bio način borbe protiv Japana, nisu želeli da sa Japancima dele ni veru.

Danilo Bećković: Kako je Serđo Leone od vesterna napravio poeziju

Najveća korejska luka

Producent Marko Paljić i ja sleteli smo na seulski aerodrom Inčon, odakle smo vozom putovali pola sata do Gimpa, aerodroma sa kog poleće najviše domaćih linija u Južnoj Koreji, pa ponovo avionom u Busan, najveću južnokorejsku luku i drugi po veličini grad u državi. Tamo smo boravili na Busanskom filmskom festivalu, najvećem u Aziji. Sastali smo se sa potencijalnim koproducentom za novi film koji pripremamo, o severnokorejskim fudbalerima u našoj zemlji. Film je inspirisan istinitim događajima, a u Srbiji su igrala čak tri fudbalera iz Severne Koreje.

Ostrvo sa dva stanovnika

U vozu između dva seulska aerodroma prikazuje se kratki film o malom, kamenitom ostrvu Dokdo koje izniče iz vode usred Japanskog mora. To ostrvo, na kom živi svega dvoje staraca, još od kraja Drugog svetskog rata predmet je spora između Južne Koreje i Japana. Iako je pod južnokorejskom kontrolom, Japan i dalje polaže pravo na njega i zahteva da mu se preda na upravu. Film, preveden na engleski, dokazuje da je Dokdo oduvek bio korejska teritorija i da Japan nema pravo da zahteva tu stenu. Južnokorejcima je važno da svaki gost, čim kroči na njihovo tle, odmah zna kome pripada to najmanje i najbeskorisnije parče zemlje.

Borba s oktopodom

Najveća riblja pijaca na svetu nalazi se u Busanu i jedna je od retkih turističkih atrakcija u gradu. Tu, na obali, služi se korejska narodna hrana. Pitao sam svoju domaćicu da li je biti kuvar u Koreji najlakši posao na svetu jer je sve na stolu bilo sirovo: ribe, rakovi, neka stvorenja iz mora koja nisam prepoznao. U sredini, na počasnoj poziciji, migoljio se oktopod. Bio je isečen na delove, ali pipci nisu prestajali da se bore. Domaćica se malo uvredila i objasnila mi da se za posao kuvara na takvom mestu uči godinama. Inače, pričaju da godišnje nekoliko ljudi strada jedući živog oktopoda. Najčešće se to desi u pijanstvu: gladni gost se ne seti da dobro sažvaće pipak, koji mu se pijavkom zaglavi u grlu. Čekao sam da se oktopod napokon umiri, da osetim kakav je ukus zbog kog vredi rizikovati život, a nisam želeo ni da uvredim domaćine koji su me iznova nagovarali da probam ponos njihove kuhinje. Na trenutak se učinilo da se isečeni oktopod predao, ali čim su ga štapići opet dotakli, pipci su se ponovo uskovitlali. Njihove pijavke su toliko jake da, kada ih uhvatite štapićima, mogu da podignu ceo tanjir. Živi oktopod ima ukus gume.

Danilo Bećković: Miloš Obilić je za mene najvažniji akcioni heroj

Osam spratova bioskopa

Južnu Koreju sam poznavao samo preko filma, a film je tamo najvažnija stvar na svetu. Zemlja ima 50 miliona stanovnika, a u bioskopima se godišnje proda 200 miliona karata. Gledao sam ostvarenje “Vučja brigada” koje je producirao moj budući partner, i to po jednom (japanskom) stripu. Na biletarnici su mi rekli da je sala u kojoj se prikazuje film na osmom spratu. Svih osam spratova su bioskop. Posle projekcije sedeo sam u baru u blizini obale i, uz piće, grickao beondegi, larvu svilene bube koja je za Korejce isto što i za nas kikiriki.

Rusko-korejski Teksas

Kraj u kojem sam bio smešten u Busanu stalno se menja. Cele ulice se ruše da bi se oslobodio prostor za još solitera. Korejci nisu mnogo sentimentalni prema tome. Međutim, u centru grada postoji jedna netaknuta ulica - Texas street. Uprkos imenu, većina natpisa u njoj je na ćirilici. Vladivostok nije toliko daleko i u Busanu je formirana mala kolonija “ruskojezičnih”. Tu se skupljaju i belokosi Rusi, i kosooki Burjati, i povratnici iz korejskih porodica koje su još krajem 19. veka rasejane po celoj nekadašnjoj imperiji. “Uј, mamočka!”, uhvatila se za srce prodavačica, ruska Korejka, kada sam joj se obratio na njenom maternjem jeziku: “Kako to da Srbi govore ruski?”

Ekipa u punom sastavu: Na snimanju serije “Žigosani u reketu” (foto)

Kult prasića

U Busanu se nalazi jedan od retkih korejskih budističkih hramova koji je izgrađen na morskoj obali. Većina je sakrivena u brdima, što dalje od mora, sa kog je tako često dolazio neprijatelj. Spaljen je u nekoj od invazija krajem 16. veka, a obnovljen tek tridesetih godina prošlog. Pred ulazom u manastirski kompleks ulični prodavci nude svoju robu. Izgleda da je u Južnoj Koreji kult prasića veoma jak - na tezgama, i u hramu, video sam figure nasmejanih, srećnih, ugojenih prasića. Cela praseća porodica grli se i miluje u bezbroj metalnih, drvenih i plastičnih varijanti.