Marina Tadić: U Kjotu sam osetila neverovatan mir i drugačiju želju za životom, kao da sam prodisala

Boraveći u Japanu kod prijateljice Brankice Mihajlović, koja u Zemlji izlazećeg sunca igra odbojku, pevačica Marina Tadić uživala je u lepoti i tišini nekadašnje carske prestonice, obilazila tamošnje hramove i osetila neverovatan mir i spokoj za kojima je godinama tragala

Ivo Andrić je jednom prilikom rekao da ukoliko želimo da upoznamo Japan, trebalo bi tamo da provedemo još jedan život. I zaista nije pogrešio, jer vrlo je teško ući u srž te zemlje izuzetne kulture i čudnovatih ljudi. Na poziv prijateljice Brankice Mihajlović, koja u Japanu igra odbojku, spakovala sam kofere i krenula u Zemlju izlazećeg sunca. Nisam ni slutila da ću tamo zaista osetiti mir i spokoj za kojima sam godinama tragala. Kada sam kročila na japansko tlo, sačekala me je topla dobrodošlica.

Grad hramova

Kjoto je drevni grad, nekadašnja carska prestonica. Najviše su me u njemu oduševili hramovi u kojima se Japanci mole. U mnoge od njih turistima nije dozvoljen ulaz kako ne bi ometali monahe u molitvi. Tu, stekla sam utisak, struji neka neverovatna energija, jednostavno se osetite posebno, nekako mirno i spokojno. U gradu ima oko 1.600 budističkih i skoro 400 šinto hramova, a jedan od prvih koje sam obišla bio je Udži, gde možete da uživate u tradicionalnoj ceremoniji ispijanja zelenog čaja. I dok tu sedite, bukvalno čujete tišinu.

Kamen za želje

Posetila sam i hram Fušimi, s crvenim kapijama i čuvenim stepenicama koje vode do vrha, gde posetioci ostavljaju svoje želje i molitve na panou, ispred kog se monasi kasnije mole za njihovo ostvarenje. To mesto zove se Senbon Tori, a tu postoji i kamen kraj koga treba zamisliti želju. Ako je kamen lakši od vaših misli, onda će vam se želja ispuniti, ukoliko nije, onda ćete morati ozbiljno da poradite kako bi vam se to što ste poželeli ispunilo. Priznajem da još uvek radim na ostvarenju svoje želje. U Kjotu sam osetila neverovatan mir i drugačiju želju za životom, kao da sam tamo prodisala. Imam utisak da sam se susrela sa sobom na pravi način, očišćena od svega što me je gušilo i stezalo moju dušu.

Hram na vodi

U gradu postoji i hram koji je sagrađen na vodi, star više od 1.000 godina, u kome je smeštena velika statua Bude. Iza hrama se nalazi zvono koje zvoni 108 puta i na taj način “spira” sve pohlepe sa vaše duše. Ono vas tera da nađete balans, odnosno umerenost u svemu u životu, hrani, piću i svim drugim zemaljskim pohlepama.

Lisice zaštitnice

Kjoto je najmanje komercijalizovan japanski grad koji sam obišla. Žitelji čuvaju tradiciju, na kapijama grada su velike lisice koje je bog poslao da im čuvaju useve. One su zaštitnice njiva. A pijace su prava zabava, na njima možete naći svašta, sve se šareni od raznog povrća, voća, raznovrsne hrane. Ono što je sigurno, u Japanu ne možete ostati gladni jer je na svakom koraku neki restoran.

Kobe stek

Prava japanska kuhinja većini naših ljudi se ne bi svidela pošto oni mešaju bukvalno sve. Ipak, meso je savršeno. Čuveni kobe stek, iz grada Kobe, u kom svaki restoran u ponudi ima to jelo, fantastičan je. Za naše pojmove to je vrlo skupo, ali vredi svaku paru. Postoji i dosta nacionalnih restorana: korejski, kineski, havajski... Probala sam svu tu hranu, ali mi se najviše svideo bibap, korejski specijalitet koji se pravi na licu mesta. U povrće sa pirinčem stavi se jaje, meša se i tako ispeče. To je nešto nestvarno. Jele smo ga svakog dana.

Čistoća na prvom mestu

Japanci su zaista poseban narod, drugačiji od svih ostalih na svetu. Kada sam došla u Nišinomiju, za njihove prilike mali, tromilionski grad pored mora, odmah sam primetila da je toliko čist da mi je isprva delovao nestvarno. Još veće zaprepašćenje doživela sam kad sam shvatila da na ulici nema niti jedne jedine kante za đubre. Japance su u nekom od ratova trovali tako što su otrove stavljali u kante za smeće i oni ih više ne postavljaju na ulicama, ima ih samo na izlazima iz metroa. Inače, đubre se izbacuje samo utorkom, a flaše i ostali otpad samo petkom. Kazne za one koji ne poštuju pravila su vrlo visoke. To je bila moja prva fascinacija.

Kultura obroka

Najviše mi se svidelo to što Japanci veoma poštuju vaš prostor i privatnost. I gostoljubivi su. Ukoliko im se obratite za pomoć, bukvalno će vas odvesti do mesta koje tražite. Vrlo su tihi, a na ulicama ne možete videti nikog kako jede ili pije, jer imaju kulturu obroka. Takođe, izuzetno poštuju vreme. Kada sam upoznala devojke koje treniraju s Brankicom, s kojima sam posle svakodnevno bila u kontaktu, iskreno, bila sam sumnjičava, pitala sam se jesu li one zaista tako fine, nenametljive, radne, požrtvovane. Tokom mesec dana boravka u Japanu nisam čula nikoga da kuka ili da se žali na nešto. Marljivo rade i ne prave od toga nikakvu pompu.

Prkosna Hirošima

Osim u Kjotu, bila sam i u drugim gradovima, Osaki, Kobeu, Tokiju, Ginzu i Hirošimi, koja je na mene ostavila jak utisak. Prkosna je u svojoj lepoti, neverovatno je kako je srušena do temelja, a onda nanovo izgrađena, a biljke i cveće, koji je krase, izrasle su još lepše. Deluje nestvarno.

Kjoto trivija

Vodopadi Otova, koji se slivaju u tri slapa, nalaze se iza hrama Kijomizudera u Kjotu. Smatra se da srećnim tu popiti vodu, a svaki od tri mlaza donosi sreću na drugom polju: dug život, sreću u školovanju i sreću u ljubavi. Nije pristojno piti iz više od jednog mlaza jer se tosmatra pohlepnim.