Dejan Lutkić: Lepo je saznanje da naši ljudi koji žive “tamo daleko” imaju potrebu da neguju kulturu i maternji jezik

Iako je u glavni grad Bavarske otputovao zbog izvođenja predstave, glumac Dejan Lutkić imao je dovoljno vremena da se upozna s njegovim arhitektonskim i istorijskim nasleđem, uživa u lokalnim perecama i belim kobasicama i čuje ulične muzičare koji zvuče kao simfonijski orkestar

U Minhenu sam bio pre nekoliko nedelja zbog izvođenja predstave “Noć bogova” u sali centra Anton Fingerle. Putovao sam avionom s kolegama Vojinom Ćetkovićem i Nebojšom Ilićem, kao i sa Sinišom Čupićem, našim drugom, koji nam radi tehniku. Nas trojica taj komad igramo već četiri godine i nadamo se da će još dugo trajati. Naši domaćini, ljudi iz Pozorišta Minhen, koji su i organizovali gostovanje, učinili su sve da se osećamo lepo i spokojno. Let od Beograda do Minhena traje kratko, tako da smo vrlo brzo stigli u bavarsku prestonicu.

Najlepši trg

U ovom gradu sam bio tako davno da se ničega nisam sećao. Sada sam u njemu boravio kratko, pa sam imao veoma malo vremena da istražujem sve ono što nudi, ali ipak sam uspeo da obiđem najuži centar, pre svega Trg Svete Marije. Na tom trgu, koji je ime dobio po kipu Device Marije smeštenom u njegovom središtu, u srednjem veku nalazila se omiljena pijaca stanovnika Minhena, a danas je to jedan od najlepših trgova u Nemačkoj. Tu se organizuju važna gradska slavlja, božićni sajam, a i obeležavaju važne pobede fudbalskog kluba Bajerna.

Gradska kuća

Na trgu su i dve zgrade simboli grada: Katedrala Naše Gospe i Gradska kuća, odnosno nova zgrada minhenske opštine podignuta u neogotskom stilu, kitnjasta i puna gargojla i ostalih mitskih bića koja inače krase ovakve građevine. Na njoj se nalazi i sat s kukavicom sastavljen od 43 zvona i 32 figure, koji svakodnevno od marta do oktobra u 11, 12 i 17 sati prikazuje dva zanimljiva događaja iz minhenske istorije - venčanje Vilhelma V s Renatom fon Lotrigen i proslavu nakon završetka epidemije kuge.

Tornjevi Katedrale

Centrom Minhena dominiraju tornjevi Katedrale Naše Gospe, poznatije kao Frauenkirhe. Zahvaljujući zabrani gradnje građevina viših od 99 metara, koliko su oni visoki, tornjevi će još neko vreme, makar dok je građevinski propis na snazi, ostati najviši objekti u prestonici Bavarske. Na ulazu u katedralu nalazi se “đavolja stopa”. Legenda kaže da se arhitekta Fon Halsbah dogovorio s đavolom da će mu prodati dušu ako mu pomogne u gradnji crkve. Kada je ona bila dovršena, Fon Halsbah je pozvao đavola i rekao mu da njihov dogovor ne važi jer crkva nema prozora. Katedrala, doduše, ima prozore, ali se s tog mesta ne vide. Đavo se razbesneo, lupio nogom o tlo, na kom je ostao otisak, i otišao.

Germanska poslovnost

Minhen je pre svega poslovni grad, bar sam ga ja tako doživeo, industrija je na najvišem nivou. On je najveći centar umetnosti i napredne tehnologije, finansijsko, kulturno, obrazovno i turističko središte Nemačke i Evrope. Bezbedan je, čist i skup. Ljudi sa kojima sam pričao kažu da je slika sasvim drugačija samo tokom održavanja Oktoberfesta, kada se grad pretvara u ogromnu točionicu piva kojom dominiraju mirisi kolenica i kobasica i zvuci bavarske muzike.

Tradicija

Drugo veče boravka tamo, posle predstave, bio sam u jednom predivnom, autentičnom restoranu gde sam mogao da doživim deo te atmosfere i probam lokalne specijalitete: bele kobasice sa slatkim senfom, prave se od teletine i svinjetine u koje se dodaju slanina, luk, peršun, so i biber, tek pečene perece, spolja hrskave a iznutra meke, pivo i štrudlu sa vanilom. Bila je nedelja uveče, a restoran skoro pun, naravno s razlogom. Odličan je.

U društvu zemljaka

Predstava je prošla sjajno. Osetio sam da je publika uživala kao što smo mi uživali igrajući je. Vreme provedeno u Minhenu pamtiću i po toj predivnoj energiji koja je strujala između njih u gledalištu i nas na sceni. Lepo je saznanje da naši ljudi koji žive “tamo daleko” imaju potrebu da neguju kulturu i maternji jezik, a lep je i osećaj da im mi možemo bar malo u tome pomoći. Naši domaćini su nas dan ranije odveli u restoran gde se okupljaju došljaci sa ovih prostora, te smo proveli s njima celo veče ćaskajući o životu van otadžbine. Neki su dugo u Nemačkoj, a neki su skoro došli. Zanimljivo je slušati njihova iskustva.

Ulični orkestar

Na Trgu Svete Marije uvek je živo i veselo zahvaljujući zabavljačima, raznim umetnicima, pantomimičarima, muzičarima. Na mene su izuzetan utisak ostavili ulični svirači koji su zvučali poput simfonijskog orkestra. Ulica, a oni sviraju s podjednakim žarom i iskrenošću kao da nastupaju u koncertnoj dvorani. Umetnost ne bira mesto i vreme, ona jednostavno postoji ili ne.