Uverena kako je smrt sastavni deo života, glumica se brzo posle odlaska sa životne pozornice svog oca Predraga Ejdusa vratila obavezama primenjujući u praksi njegove lekcije o etici posla, među kojima najistaknutije mesto ima ona da se predstava ne sme otkazati
Glumica Vanja Ejdus (42) u prvom intervjuu posle smrti oca Predraga-Pece Ejdusa, doajena srpskog glumišta, otkriva da je prošlo isuviše malo vremena da bi mogla da sveobuhvatno sagleda odlazak svog tate sa životne scene. Predrag je preminuo 28. septembra, u 72. godini, posle duge bolesti.
Vanja Ejdus: Roditeljstvo je ozbiljan posao
- Do sada mi nije umro niko toliko blizak, osim bake koja nas je napustila u 93, pa to nije bilo na taj način strašno i šokantno. Kako ljudi kažu, tek posle šest meseci bol zaista počinje da obuzima čoveka. Ovaj period života mi je intenzivan i sve se nekako čudno preklopilo jedno s drugim. Naravno da mi tata nedostaje i da će mi tek nedostajati, ali još nisam svesna da on nije tu - priznaje Vanja i nastavlja: - Smrt je deo života i pokušavam to da prihvatim, jer je jedino izvesno da ćemo svi jednom umreti. Ipak, tata je preminuo prerano, prerano se i razboleo. Sigurno je mogao još dugo da radi, posedovao je veliku volju, snagu i želju. Veoma mi je žao što nije imao prilike da bude i star. Tek je zagazio u starost, a i starost je deo života. Takođe, žao mi je šte neće biti deka mojoj kćerki Sani. Volela bih da znam šta je sada s njim. Okrenuta sam u neku ruku ezoteričnom načinu promišljanja života, uverena sam da nije sve samo u ovom materijalnom, opipljivom svetu.
SLABOST NIJE DOPUŠTENA
Glumica je svesna da život teče dalje, ma koliko da je teško.
- I tata je bio tog stava, a i ja. On je uvek smatrao da, uprkos svemu, mora da se radi. I ponašam se shodno tome. Tata je umro u petak uveče, ja sam za vikend otkazala sve obaveze, ali me je već naredne nedelje, pre kremacije, čekalo gostovanje u Sarajevu s predstavom “Carstvo mraka” Narodnog pozorišta, koja je učestvovala na festivalu MESS. Razmišljala sam da ne bi bilo ni profesionalno ni etički prema pozorištu, i pre svega prema njemu, da ne odem. Ni tata to ne bi voleo, jer i on je igrao predstavu na dan kad mu je umro otac. Snaga za to može da se nađe. Ja imam i dete, posao, partnera, mamu, obaveze oko kuće, kučeta, ne može sve to da stane. Pa i igranje predstava. Pogotovo ne bi dolazilo u obzir da se otkaže ovakvo gostovanje, na prestižnom festivalu. Otišla sam, odradila predstavu i vratila se. Nismo valjda toliki slabići da to ne možemo da uradimo?
Vanja ističe da je u ovakvim situacijama nezgodno kad si javna ličnost.
Dirljiv oproštaj Vanje Ejdus od tate: Velika bol sažeta u dve reči
- Prve dve nedelje otkako je tata umro nisam od silnih obaveza ni stigla da budem sama sa sobom, u tom intimnom činu. Te večeri kad je preminuo otišla sam kući da budem s mamom, bratom, partnerom, detetom. I sve vreme su mi zvonili telefoni, zvali su me ljudi iz sveta, novinari, prijatelji. Posle tog prvog udara nastavilo se i narednih dana. Ljudi su dolazili da budu uz mene, nas, na sahrani je bilo mnogo sveta, foto-reportera, kamera. I to mi je s jedne strane možda i pomoglo da prebrodim taj prvi šok, a s druge, bila sam svesna da nemam kad da ostanem sama sa sobom i suočim se sa njegovim odlaskom. Posle tačno dve nedelje od tatine smrti pozvali su me prijatelji da se vidimo, rekla sam da više ne mogu ni sa kime da se viđam, da mi je potrebno da budem malo sama i da ćutim. Međutim, posle petnaest minuta stigla mi je poruka da je smenjen v. d. direktora Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač. Od tog momenta sam upala u drugačiju vrstu haosa. Mogu da kažem da je ovo najstresniji i najintenzivniji period u mom životu.
AUTORSKA PRAVA NA IRONIJU
Peca je, ističe Vanja, život posvetio pozorištu, bio je duhovit, ciničan, omiljen kod kolega.
- Stalno ga citiraju, ali o svemu tome više slušam od drugih jer u kući nije na taj način vrcao od humora, više je bio koncentrisan na neke druge teme. Imao je mnogo duha, ironije, humora, cinizma, šarma i samoironije, a posao mu je, čini se, bio iznad svega. Snimao je, igrao predstave, odlazio na gostovanja. I to je za njega stvarno bilo najvažnije, mada je bio okrenut i porodici. Voleo nas je i dosta smo vremena provodili zajedno, išli na zimovanja, letovanja, ručkove, okupljanja. Tata je živeo u jednom drugom vremenu, a vreme se u međuvremenu promenilo. Glumac danas ne mora da bude samo glumac, mnogi postaju producenti, pišu, režiraju, kreiraju. Mislim da je lepota ovog vremena u mogućnosti da se čovek proširi na više ravni. Osim glume, mene zanimaju razne druge stvari, dok je tata bio posvećen isključivo njoj. U karijeri mi nije pomagao u glumačkom smislu, više je etički uticao na mene, kad je reč o odnosu prema poslu, pozorištu, kolegama. Bio je nenormalno etičan, nije trpeo odrađivanje posla, nipodaštavanje profesije, otkazivanje predstava. I zaista mislim da je to najbitnije.
Najnovije.
Zvezde.
