Nikola Đuričko: U našoj kući zakonodavnu i izvršnu vlast ima moja supruga

Istaknuti dramski umetnik uoči novog izvođenja popularnog stendapa ističe da je njegova supruga Ljiljana najzaslužnija za uspešno funkcionisanje braka i porodice i priznaje kako ne bi mogao da bude uspešan po cenu tuđe nesreće

Šta je Nikola Đuričko (44) morao da peva u prvom razredu i za koliko je prodavao putovanja na Havaje - neka su od pitanja na koja popularni glumac odgovara u stendap nastupu “Sve što ste hteli da znate o Džoniju a niste smeli da ga pitate” sa kojim je trenutno na turneji po gradovima Srbije i Evrope.

Humor za duhovite: Autobiografski stendap šou Nikole Đurička u Beogradu

- Volim kad se ljudi smeju dok pričam. Psihijatri bi rekli da sam egoista. Ne želim da rastužim ili uozbiljim one koji me slušaju, imam potrebu da ih nasmejem. Osećam radost dok to radim - ističe Đuričko u intervjuu za Gloriju i dodaje da u stendapu prepričava stvarne događaje iz svog života koji mu danas, godinama kasnije, izgledaju smešno.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Nikola Djuricko (@nikoladjuricko) дана 6. Окт 2018. у 5:23 PDT

Kako se osećate kada publici govorite isečke iz svog života?
- Moj poriv nije bio da se ispovedam već da ispričam događaje koje sam proživeo, iz perioda osnovne i srednje škole, fakulteta i vojske. Svi su prošli kroz to, sem vojske, koju je služilo dosta momaka, mada neki ministri nisu. Prepisivali smo, imali opštetehničko obrazovanje, nosili pionirske marame. Meni se to kolektivno sećanje čini kao najbolja veza sa publikom, kao i da ih odvedem u nostalgiju.

Sednica bezbednosti o smehu: Kad Nikola Đuričko svetu pošalje mudru poruku (foto)

Standap predstavu ste planirali za 40. rođendan, ali ste je izveli tek za 43. Jeste li zadovoljni šta ste postigli do sada?

- Prerano je da podvlačim crtu. Nisam bio lud za sobom ni ranije, a kamoli sad. Stendapom želim da ispričam da ima ljudi koji su drugačiji, individualniji. Sebe sam doživeo tako. U školi sam bio problematičan što se tiče učenja. Nisam se tukao. Kad sam bio osmi razred, delovalo mi je da ću biti lučki radnik. Kasnije sam otkrio svoj izraz. Gluma me je odvela u umetnost, u potragu za sobom, smislom.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Nikola Djuricko (@nikoladjuricko) дана 16. Јул 2018. у 11:14 PDT

Vaše kolege u Narodnom pozorištu ovih dana tragaju za smislom. Podržavate ih?
- Potpisnik sam njihove peticije. Kao esnaf treba da budemo solidarni, da pokažemo vladi i rukovodicima da se problemi rešavaju razgovorom i procedurama, a ne igranjem procedurama. Reagujem kada čujem poziv kolega koji kažu da su ugroženi, da se nad njima vrši nasilje. Pitanje je načina na koji se to radi, a on je surov i osion.

Niste zadovoljni stanjem u kulturi i društvu?
- Stanje je takvo da jedna partija i njeni koalicioni partneri drže celo društvo. Oni su oteli društvo, koriste sve poluge moći da se bogate. Ta partija je pojela zdrav razum, a njeno finansiranje je izvor korupcije. Mi nemamo nezavisnu polugu, sudsku vlast koja bi mogla da reaguje. Imamo Agenciju za borbu protiv korupcije koja ne može da se formira. Policija nije nezavisna. Utisak je da je ovo postala privatna država, kao što se ranije već desilo jer Srbija ima mali demokratski kapacitet.

U seriji “Žigosani u reketu” prvi put ste režirali. Kako ste se odlučili za promenu uloge?
- Kao što igrači postanu treneri, tako glumci postanu reditelji, ako imaju sklonosti. Bio sam asistent Draganu Bjelogrliću na snimanju “Montevidea” na Tenerifima. Režirao sam spotove, kratke filmove, jednu predstavu, a sada i dve-tri epizode serije “Žigosani u reketu”.

Od koga ste učili režiju?
- Režiranje TV serije je drugačije od filma. U seriji je koncept postavljen, a reditelj je realizator. Dosta sam snimao do sada. “Otvorena vrata” su bila dug projekat, sa Zdravkom Šotrom sam radio više puta, i to su prilike gde sam gledao kako se snima. Režija je zanat.

Nikola i Đorđe Đuričko: Golferi džentlmeni (foto)

“Žigosani” slikaju dilemu pojedinca da li da bude uspešan ili pravedan? Jeste li se vi oko toga dvoumili?
- To je pitanje vaspitanja, doživljaja, srca. Trudim se da budem pošten. Ne mogu da budem uspešan po cenu tuđe nesreće.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Nikola Djuricko (@nikoladjuricko) дана 8. Јун 2017. у 2:12 PDT

Tome učite i vašu decu, kćerku Nađu i sina Đorđa?
- Deca rade ono što roditelji čine. Ako držite noge na stolu, i oni će. Trudim se da stojim iza vrednosti u koje verujem, da ih živim. Treba biti iskren prema sebi, i ako nešto iskreno radite, deca to vide kao vrednost. Učeći sebe da budem bolji čovek učim i njih.

Zbog prirode vašeg posla često niste kod kuće. Osećate li da im nekad nedostajete?
- Kada su mi deca bila baš mala, trudio sam se da budem kod kuće. Kad god bi supruga radila, gledao sam da preuzmem deo odgovornosti. Nemam utisak da im nedostajem. Nekada me nema zbog posla, ali poveo sam ih kad sam snimao u Pragu, kao i u Holandiju. Trudim se da gde god da idem i oni krenu sa mnom. Ne mogu ni ja dugo bez njih.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Nikola Djuricko (@nikoladjuricko) дана 17. Авг 2016. у 1:35 PDT

Ko je glava porodice?
- U mojoj porodici ja sam predsednik, a moja supruga je predsednik vlade. Vodim se kao glava porodice, ali tehničku, zakonodavnu i izvršnu vlast ima moja supruga.

Tamara Dragičević i Nikola Đuričko: Prijateljstvo za sva vremena

Na vašoj supruzi Ljiljani je velika odgovornost?
- Ona nosi celu kuću na svojim plećima. Brine o računima, rešava probleme, upisuje decu na šta treba, pravi planove. Ja sam više tehničko lice: odvozim, dovozim, šetam psa. Dobijam komande i radim. Trudim se i da budem ispred komandi. Porodični život treba da bude zajednička obaveza i za muža i za ženu. Neophodan je osećaj zajedništva.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Nikola Djuricko (@nikoladjuricko) дана 26. Феб 2016. у 6:48 PST

Posle 16 godina braka, kako negujete vašu ljubav?
- Venčali smo se jer nam je bilo lepše kad smo zajedno. Bude svađa i nervoze, ali nam je i dalje lepše kad smo skupa. To je ono što nas drži. Kad odem na put, prvi dan mi je zabavno, imam osećaj da mogu da radim šta hoću. Drugi dan mi već nedostaju, jer kad vidim nešto, nemam s kim to da podelim. Treći dan mi baš nedostaje porodica. A kad dođem kući, iznerviraju me za šest minuta i pitam se: šta mi je nedostajalo? Onda prođe malo vremena i vidim da nam je mnogo lepo kad smo zajedno.