Bert Rejnolds: Poslednji holivudski mangup

Junak više od sto akcionih filmova voleo je žene, automobile i raskošan život: bogatstvo je spiskao zbog loših poslovnih poteza i skupog razvoda, a pre smrti je rekao da jedino žali što se nije više zabavljao

Otišao je još jedan od stare holivudske garde. Glumac Bert Rejnolds umro je 6. septembra u 82. godini, u bolnici u blizini svog doma u Džupiteru na Floridi. Naočiti šarmer mangupskog smeška, s iskrom u očima i muževno maljavih grudi, koje je rado pokazivao pred kamerama, zvezda više od 100 zabavnih akcionih ostvarenja, kao što su “Smoki i bandit”, “Zatvorski krug”, “Gator” i “Trka Kenonbol”, u kojima je opasne scene izvodio sam, bez pomoći kaskadera, bio je magnet za publiku.

- Mislim da sam ja jedini glumac koji je postao zvezda uprkos filmovima u kojima je glumio, a ne zbog njih. Snimio sam ih nekoliko koji su bili zaista idiotski - veselo je jednom izjavio Rejnolds, koji je punih pet godina, od 1978. do 1982, držao rekord na blagajnama kao glumac čiji filmovi prodaju najviše karata, što je poduhvat koji odonda nije ponovio niko, pa ni Tom Hanks.

Premda je učio glumu po slavnoj “metodi”, kao i mnogi drugi holivudski velikani, Bert nije previše ozbiljno shvatao ni Holivud, ni glumu kao umetnost, ni sebe samog, pa je tako autobiografiju objavljenu pre tri godine nazvao “A sad dosta o meni”, dok je uloge uglavnom birao prema tome jesu li zabavne, a ne zato što su glumački izazov. Možda i iz tog razloga nikad nije imao uspeha kod kritičara, koji su potcenjivali njegov talenat, od nagrada je dobio tek jedan Zlatni globus, i to krajem karijere, a za Oskara, koji su mu najavljivali za “Oslobađanje” 1972, nije bio ni nominovan. No kolege su ga poštovale kao vrhunskog glumca obdarenog smislom za dramu i humorom, s besprekornim tajmingom, fizičkom spretnošću i privlačnom ličnošću.

“Oslobađanje” je zaista označilo zaokret u Rejnoldsovoj karijeri, koja do tada nije bila baš blistava. Momak koji je na Univerzitetu Florida Stejt igrao američki fudbal i sanjao da će postati profesionalni sportista morao se odreći snova kad je 1955. teško povređen u saobraćajnoj nesreći, i tad se okrenuo glumi. Stipendija ga je odvela u Njujork, a odande u Holivud, gde je počeo da nastupa u TV serijama, kao što su “Zona sumraka” i “Perry Mason”. Zbog pomalo indijanskog izgleda, zahvaljujući i tome što je delom bio Čeroki, toliko se često pojavljivao u uvek sporednim ulogama Indijanaca da je jednom rekao kako od svih indijanskih likova jedino još nije glumio - Pokahontas.

A onda je 1971. dobio ulogu - koju su pre toga odbili Čarlton Heston i Donald Saderland - u ozbiljnom filmu kao što je “Oslobađanje”, u režiji Džona Bormana, priči o četvorici gradskih tipova na izletu na reku koji se pretvara u putovanje u srce tame i sagu o preživljavanju. Snimanje je bilo gotovo jednako dramatično kao i sam film jer se režiser tukao sa scenaristom Džejmsom Dikijem (posle su postali najbolji prijatelji), ekipa se svađala s meštanima u okrugu Rabun u Džordžiji gde su radili, a mučni prizor silovanja trajao bi u beskraj da ga nije prekinuo Rejnolds, kojem se činio previše eksplicitnim. Bert je pak sam izvodio opasne scene na rečnim brzacima i slomio trtičnu kost, i zamalo se utopio. No, ulogu jednog od izletnika, koji u susretu s užasom pokazuje svoje mračno naličje, odigrao je izuzetno uverljivo i odjednom postao slavan, pričalo se da će dobiti Oskara.

- Deset godina izgledam muževno i govorim “Ruke uvis!”, a sad sam odjednom poznata osoba. Ljudi su čuli za mene - izjavio je tad Rejnolds.

Međutim, od nagrade nije bilo ništa, kao da je Akademiji zasmetala njegova neozbiljna reputacija zabavljača koji zna da nasmeje ljude i svojim filmovima i duhovitim primedbama koje je ispaljivao u emisiji Džonija Karsona, gde je bio redovan gost. Uz to mu je status u Holivudu, koji ga ionako nije doživljavao kao ozbiljnog glumca, dodatno zakomplikovala odluka da se 1972. slika go za duplericu Kosmopolitana, zavodljivo ispružen na krznu. Bio je prvi muškarac u istoriji koji se skinuo za “mainstream” časopis. Duplerica je izazvala burne reakcije - i negodovanje i ushićenje - ali Bert u tome nije video ništa naročito sporno, kako je objasnio u poslednjem intervjuu koji je dao pre dve godine.

- Pojma nisam imao da će se oko toga podići takva prašina. Meni to nije bilo ništa posebno. Rekao sam da ću se skinuti i slikati, ali da ću držati ruke pred sobom. A ja, zapravo, imam baš male ruke - duhovito je izjavio, ali je ipak priznao da je to možda bila greška: - Bilo je to glupo i ne znam gde mi je bila pamet. Voleo bih da nisam to učinio.

Oskar mu je možda izmakao, ali to nije naškodilo njegovoj karijeri - u sledećih desetak godina snimio je više od dvadeset filmova - niti utišalo zveket novca koji se slivao u blagajne. U tom periodu zarađivao je desetak miliona dolara godišnje, pa je sebi mogao da priušti raskošan život. Osim velikog ranča u Džupiteru na Floridi, kojem je dao ime “Valhalla” i gde je provodio najviše vremena, Rejnolds je posedovao i kuće u Beverli Hilsu i Malibuu, imanja u Džordžiji i Arkansasu i planinsku kuću visoko u brdima Severne Karoline. Imao je i privatni mlaznjak i helikopter, kao i brojne sportske automobile, među kojima i “trans am”, model “pontiac firebirda”, koji je upravo on proslavio u hitu “Smoki i bandit” iz 1977.

Bandit je, naravno, Bert, partnerka mu je Sali Fild, a jedan od razloga zašto je film osvojio publiku nedvosmisleno je njihova ljubavna priča koja se odvijala i na ekranu, ali i iza kamera.

- Kažu da se u tom filmu vidi kako se dvoje ljudi zaljubljuje, i to je istina - napisao je u autobiografiji Rejnolds, koji je jednom za Sali Field rekao da je bila ljubav njegovog života.

Zajedno su snimili još četiri ostvarenja i bili u vezi gotovo pet godina, a onda su se rastali, ko zna zašto. Ne tako davno, u intervjuu koji je 2015. dao za Vanity Fair, glumac je priznao da i dalje žali za njom.

- Užasno mi nedostaje. Čak i sad mi je teško kad se svega setim. Ne znam kako sam mogao da budem tako glup. Ali to su muškarci, znate. Nađete onu pravu i onda preduzmete šta možete da to zeznete - izjavio je Bert, koji se nikad nije smirio uz neku ženu.

Prvi put se oženio još 1963, Džudi Karn, britanskom TV glumicom i zabavljačicom, koja je tad bila poznatija od njega, a rastali su se nakon nepune dve godine. On je postao zvezda, a ona je potonula, boreći se sa zavisnostima i zarađujući na pričama o njihovom braku i tvrdnjama da ju je zlostavljao.

Ljubav s pevačicom Dinom Šor dogodila se takoreći na prvi pogled. Ona ga je 1970. pozvala u svoju TV emisiju kao gosta, a on je nju odmah nakon emisije pozvao na vikend u Palm Springsu. Nije ga omelo ni to što je tad živeo s glumicom Miko Majama, ni to što je Dina od njega bila starija ravno 20 godina. Par je zajedno proveo pet srećnih godina.

- Sanjali smo kako ćemo zajedno graditi kuću na Havajima. Bili smo zaljubljeni. Ali postojao je jedan problem: Dina nije htela da se uda za mene. Objasnila mi je da je to zato što ne može da mi rodi decu. Istina je da sam jako želeo decu, ali mogli smo da ih usvojimo - rekao je posle Rejnolds, koji je jednom izjavio da mu je rastanak s Dinom bio jedan od najbolnijih trenutaka u životu.

Dina je umrla 1994. od raka jajnika, a Bert je na svaku godišnjicu njene smrti u februaru posećivao groblje u Palm Springsu da joj položi venac na grob.

Jedna od najgorih odluka u glumčevom životu bio je brak s glumicom Loni Anderson, i to u trenutku kad je već doneo brojne loše finansijske odluke, uloživši u lance južnjačkih restorana, bioskopsku salu i fudbalski klub, koji su svi redom propali, i kad mu je karijera krenula nizbrdo pa je spao na filmove kao što su “Stroker Ace” i “Rent-a-Cop”, koji su se, kako je sam rekao, prikazivali jedino u zatvoru ili u avionu jer publika tamo ne može da ode. Venčali su se 1988. i zajednički usvojili sina Kvintona, ali brak se uglavnom sastojao od niza skandala, uzajamnih optužbi za preljubu i mahnitog trošenja.

Razvod je stajao Rejnoldsa stotine hiljada dolara, koje, kako se pokazalo, nije imao, jer su biznisi u koje je investirao bankrotirali. Da bi se izvukao iz novčanog tesnaca na aukciji je prodao različite predmete, od kaubojskih čizama koje je nosio u “Smokiju i banditu” i zlatnog džepnog sata koji je dobio od Sali Fild, do pisma koje mu je napisala Ketrin Hepbern u pripitom stanju i mnogih svojih portreta, te prikupio 2,5 miliona dolara i tako se donekle finansijski oporavio.

- Osećam se kao čovek kojem je sve nestalo u uraganu. Više nema ništa, ali zahvalan je što je živ - napisao je u autobiografiji glumac, koji je nakon razvoda dugo bio u vezi s bivšom konobaricom i povremenom glumicom Pem Sils.

Na aukciji se, između ostalog, našao i Zlatni globus koji je dobio 1998. za film “Noći bugija” Pola Tomasa Andersona, u kojem je glumio reditelja porno-filmova. Za tu ulogu je bio nominovan i za Oskara za sporednu ulogu, i premda je Akademijina statua te godine pripala Robinu Vilijamsu za film “Dobri Vil Hanting”, Rejnoldsova karijera kao da je dobila novi podsticaj te je nastavio da radi, praktično do smrti. Uz manje TV i filmske uloge, nedavno je snimio ostvarenje pod naslovom “The Last Movie Star”, koje je napisano upravo za njega, a pojavljuje se i u “Once Upon a Time in Hollywood” Kventina Tarantina, čija će premijera biti sledeće godine.

- Ne mislim da usporim jer mi se ponekad čini da su moje najbolje uloge tek preda mnom - optimistično je izjavio ovog proleća i dodao: - Možda nisam najbolji glumac na svetu, ali sigurno sam najbolji Bert Rejnolds na svetu.

Kad su ga lane pitali zbog čega najviše žali u životu, priznao je da žali zbog nekih uloga koje je odbio, pogotovo one u filmu “Vreme nežnosti”, za koju je Džek Nikolson dobio Oskara, ali, još važnije, da bi neke stvari promenio da može:

- Više bih trošio i mnogo više se zabavljao!