Iako iza sebe ima 15 godina dugu muzičku karijeru, pevačica se posle diplomiranja na Fakultetu fizičke kulture posvetila radu s decom ometenom u razvoju, što joj je donelo neslućenu radost i ispunjenje
Marina Tadić (35) dugo se dvoumila da li da upiše studije glume ili fizičke kulture, odlučila se za ove druge, da bi na kraju, nakon što je stekla zvanje profesora, ipak prevagnula ljubav prema muzici. Postala je pevačica, ali poslednjih godina sve češće razmišlja o tome da se mnogo više posveti poslu za koji se školovala, odnosno radu s decom ometenom u razvoju, pošto je ona najviše ispunjavaju i čine srećnom.
Marina Tadić: Moji strahovi su prošlost
- U osnovnoj i srednjoj školi igrala sam u školskim predstavama i dobijala brojne nagrade - otkriva Marina. - Profesori srpskog jezika bili su očarani i molili su me da upišem glumu, a ja sam dugo razmišljala šta da učinim. Trenirala sam košarku i bila veoma uspešna u tome. Stalno su se u meni sukobljavale te dve ljubavi: sport i gluma. Kad je došlo vreme za izbor fakulteta, iako mi je gluma bila draga, shvatila sam da kao glumica neću imati svoj život jer ću stalno biti posvećena pozorištu i filmu. Opredelila sam se za sport, za koji sam baš bila zaluđena, smatrajući da ću možda tako lakše pronaći svoj put u životu, ali zapravo ne uviđajući da sam sebi napravila dupli posao pošto su svi ispiti bili i praktični i teorijski.
Osim tipično studentskih poslova, poput prodavanja fotografija na svadbama, u rodnom Valjevu družila se i s mnogim muzičarima, koji su je jednom pitali zbog čega ne proba da nastupa s njima.
- Bila sam tada na trećoj godini fakulteta i počela sam da pevam bez namere da mi to bude posao, izvor egzistencije. Moja majka je bila tužna kad sam joj rekla da bih se bavila muzikom, mislila je da nikad neću diplomirati, a i stalno me je čekala da se vratim sa svirki. Na sreću, otac, koji je uvek podržavao sestru i mene, seo je sa mnom jedne večeri i rekao: “Dobro, Marina, radi to što te čini srećnom, ali majka nije baš zadovoljna, treba da završiš fakultet. Ukoliko ne budeš mogla da uskladiš obaveze, moraćeš da se odrekneš muzike”. Pošto sam veoma tvrdoglava i ceo život sam i sebi i drugima pokazivala da sve mogu, odslušala sam četrvtu godinu, ali nisam odmah diplomirala, ostalo mi je nekoliko ispita. Okrenula sam se muzici, a fakultet sam završila tek posle deset godina muzičke karijere.
MOĆ ZAGRLJAJA
Sport nikad nije potpuno napustila. Kroz bavljenje njime naučila je i da se bori, čak joj je to mnogo pomoglo u muzici. S vremenom je shvatila da posao vezan za sport ipak treba da joj bude primaran i da želi da radi s decom sa smetnjama u razvoju.
Marina Tadić nakon operacije: Jednog dana ću sigurno imati decu
- Moj kolega s fakulteta Nino Manojlović je, otkad smo diplomirali, imao s tom dečicom kineziterapiju, a počeo je i da vežba s njima i odmah je osetio ljubav te dece. Osnovao je za njih klub “Delfin” u Novom Sadu, i kad sam pre nekoliko godina otišla tamo da održim prvi trening, nisam znala šta da očekujem ni kako treba da se ponašam. Bila sam uplašena i imala sam predrasude, kao što ih svi imamo. Moj prvi susret s tom decom bio je izuzetno dirljiv. Kad sam ih videla kako utrčavaju u salu gde se rade treninzi, kako su radosni, nasmejani i srećni što su u prilici da se druže, shvatila sam da moje angažovanje ima smisla. Već tokom prvog časa bilo mi je jasno da je to čista i bezuslovna ljubav. Celog života verujem da je ljubav najvažnija na svetu, mada me stvarnost često demantuje. Međutim, ta deca su stvarno moćna. Kad me zagrle i dođu da zajedno treniramo, osećam se ispunjeno. To je najčistija, najlepša i stvarno svemoćna ljubav. Čim sam održala prvi čas, rekla sam Ninu da želim da u svemu tome učestvujem svim srcem, koliko god mogu.
Zbog toga se pre nekoliko godina angažovala u osnivanju prvog Srpskog saveza za decu sa smetnjama u razvoju i otvaranju klubova u Novom Sadu, Beogradu, Subotici, Staroj Pazovi, uskoro i u njenom rodnom Valjevu.
Marina Tadić opčinjena Amsterdamom: Najlepše je pivo s pogledom na vetrenjače
- Trudimo se, koliko je u našoj moći, da zadržimo taj njihov osmeh, jer se, prosto, o toj deci malo vodi računa, ne rade to čak ni njihovi roditelji, iz raznih razloga. Najviše zato što ih se stide, a dosta je i socijalnih slučajeva. Ideja naše škole, odnosno saveza, jeste da se otvore klubovi u svim gradovima Srbije, da bi ta deca mogla besplatno da vežbaju, da im obezbedimo da bar dva puta nedeljno mogu tu da dođu i da osete da negde pripadaju. Već nekoliko godina organizujemo veliku manifestaciju “Sportom do osmeha”, u kojoj učestvuju i brojni glumci, sportisti, pevači, pa dečica tada osete da su i ona, na neki način, deo ovog sveta. I Ninu i meni je tada srce puno, zaista osećam da i ja negde pripadam. Ne osete to svi gosti, ali ja osećam tako. Zato sam sledila svoje srce. Energija koju uvek dobijam od te dece vraća me u život i podseća na to kakva sam zapravo osoba. Njih ne treba gledati sa sažaljenjem, nego s velikom radošću i pozitivnom energijom, jer oni zapravo samo to i pružaju. Moja nagrada koju od njih dobijam jesu osmesi kad su na terenu, ta čista ljubav koju pokazuju na svakom koraku. Tada mi je srce ispunjeno i osećam da život ima smisla. Nisam odustala od muzike, ali svesna sam da ništa ne traje večno, ni mladost, ni muzika, i želim da kad budem u nekom zrelijem dobu, budem mirna, a mislim da to mogu da ostvarim kroz sport i rad sa ovom decom.
Najnovije.
Zvezde.
