Maja Pelević: Džulijan Asanž mi je promenio pogled na svet

Tridesetsedmogodišnja rediteljka, autorka mjuzikla ‘Bolivud’ koji je nedavno premijerno izveden u Narodnom pozorištu, kao klinka je maštala da postane holivudska glumica, divi se Džulijanu Asanžu, a najbolje se regeneriše kad se zimi kupa u Jadranskom moru

Zbog čega Bolivud a ne Holivud?

- Pokušala sam da nađem nešto što će uspeti da spoji nespojivo: tranziciju, eskapizam, nostalgiju, krah industrije, divlju privatizaciju, industriju sreće i prazna obećanja sa muzikom, pesmom i igrom. Bolivud može da “podnese” tu mešavinu žanrova i u dramskom i muzičkom smislu, tako da nas songovi vode od marševa i ode, preko šlagera i balada do pesmica sa dečjih priredbi. U tom smislu, Bolivud najbolje reflektuje ovu našu tranzicionu postkomunističku realnost, mnogo bolje od prilično konzervativnog Holivuda.

Šta vam je u režiji ovog komada bio najveći izazov?

- Pre svega da ga ne upropastim, a onda da pokušam da stvorim predstavu koju će glumci voleti da igraju, a koja će publiku sve vreme zasmejavati i na kraju im ostaviti gorak ukus. A to baš i nije lako. Mislim da je izuzetno teško napraviti dobru komediju koja će imati tu vrstu montipajtonovskog humora, koji meni privatno najviše prija.

Maja Pelević: Kako me je moja indijska avantura odvela u štrajk zbog vatrometa

Ko će se najpre prepoznati u ovoj priči?

- Iako se radnja komada događa u pozorištu, mislim da će se u ovoj priči prepoznati svi koji osećaju nepravde sistema i sveta u kome trenutno živimo. Pozorište je uvek bilo slika samog društva, i sve te hijerarhije, poltronstva, nepotizmi, potkupljivosti i podmirivanja mogu se prepoznati u svakom drugom okruženju, jer smo svi deo te šire društvene slike.

Neostvareni san iz detinjstva?

- Da postanem holivudska glumica.

Čemu se najradije nasmejete?

- Pogledu na more i crnogorske planine iz aviona.

Vaš najveći strah?

- Da će se srušiti avion.

Najbrže vas regeneriše?

- Bečići i zimsko kupanje u hladnom Jadranu dok duva bura a kožu ti prži zubato sunce.

Marina Abramović: Vratila sam se kući i ponovo uživam u žitu sa šlagom, bozi i šampitama

Šta biste voleli da uradite?

- Da u januaru plivam duže od deset minuta u moru. Radim na tome, svake godine sve više napredujem.

Kakva ste kuvarica?

- Kako kad. Ili kuvam svaki dan, ili ne kuvam uopšte. U tom smislu sam uglavnom kuvarica u zimskom periodu. Mislim da više volim da degustiram tuđe specijalitete nego da ih sama pravim. Na svu sreću, imam oko sebe fantastične kuvare, počevši od moje baba Nevenke, preko očuha Vlade pa do drugarice Bojane koja mesi najbolje testo za picu na svetu.

Kojoj živoj osobi se najviše divite?

- Džulijanu Asanžu, osnivaču Vikiliksa, čoveku koji nam je promenio pogled na svet i koji to i dalje radi iako je već sedam godina zatočen u Ambasadi Ekvadora u Londonu. Veoma sam srećna što sam zahvaljujući njegovoj advokatici, a mojoj prijateljici Renati imala priliku da ga upoznam.

Šta biste promenili kod sebe?

- Volela bih da sam malo strpljivija i tolerantnija i manje plahe naravi. Takođe bih sve dala da mogu da se oslobodim poriva za stalnom kontrolom svega oko sebe, jer verujem da bi život bio mnogo lakši i meni i ljudima oko mene. Da sam malo više “tiha voda breg roni” a malo manje aktivni vulkan pred erupcijom.

Bojana Borić Brešković: Ne verujem u sreću, verujem u rad

Umete li da praštate?

- Umem da praštam u situacijama u kojima znam da sve stvari i odnosi imaju svoje faze. Ali preko nekih stvari, poput namerne i promišljene izdaje, ne mogu da pređem.

Jeste li zlopamtilo?

- Mislim da sam više bila dok sam bila mlađa, sad me često mrzi da pamtim zlo.

Koju osobinu najviše cenite kod prijatelja?

- Vernost i istrajnost. Smatram da su jedino prijateljstva koja traju i u dobru i u zlu ona prava.