Rajsko ostrvo, Formanova "Kosa", stari majstori i otrežnjenje: Vašingtonska avantura Slobodana Beštića

Tokom nedavne posete američkoj prestonici prvak Drame Narodnog pozorišta upoznao se s bogatom muzejskom ponudom grada, video kvart u kome živi politička elita najmoćnije države sveta, a obilazak jednog parka po vrelom danu doživeo kao izlet na rajsko ostrvo gde vlada raspoloženje iz filma ‘Kosa’ Miloša Formana

Slobodan Beštić: Moja vegetarijanska kuhinja po recepturi monaha i starih Rimljana

Nedavno sam boravio u Americi s koleginicom Dušankom Stojanović Glid. Otišli smo u organizaciji Kulturnog kruga “Orfelin” da odigramo scenski performans “Neuručena pisma”, sastavljen od pisama koje su pisali Alber Kami i Isidora Sekulić. Iako su živeli u isto vreme, oni se nikad nisu sreli, ali su slično razmišljali i pisali, pa je Dušanka to sve uobličila u zanimljivo književno-poetsko veče koje smo izveli u Njujorku i Vašingtonu. Gostovanje nije bilo komercijalno, a s nama je bila i Gordana Goncić, direktorka Kulturnog centra Beograda, koja je predstavila novi program Centra, “Scenu Podroom”, u okviru koje je ova predstava premijerno izvedena u Beogradu i najavila predstojeći, 57. Oktobarski salon.

Promene

U Americi sam prvi put bio dvehiljadite s jednom umetničkom grupom iz BIH koja je napravila projekat o pomirenju tri naroda preko umetnosti i umetničkih radionica. Tada smo obišli San Francisko i Montanu. Bila je to jedna vrsta humanitarne misije. Ova poseta bila je drugačija, prezentovali smo kulturnu scenu Srbije, a mene lično zanimalo je koliko se zemlja od tada promenila.

Nebo

Vašington, administrativno sedište ove velike države, naši ljudi tamo u žargonu nazivaju Bajina Bašta, pošto je potpuno drugačiji od Njujorka. Ima veoma mnogo niskih zgrada, široke avenije i bulevare, a izgleda prilično evropski. Najstariji deo je Džordžtaun, naselje napravljeno početkom 18. veka na severnoj obali reke Potomak, oko kojeg je kasnije izgrađeno gradsko jezgro u kome živi oko pola miliona ljudi. Glavni planer grada bio je Parižanin Pjer L’Anfan, a Vašington i danas ima pariski šmek. Zakonom je zabranjeno da građevine budu više od širine ulice u kojoj se nalaze, pa uvek možete videte nebo. I iz svakog dela grada vidljiv je spomenik Džordža Vašingtona visok oko 170 metara.

Elitizam

Šire gradsko područje obuhvata i delove susednih država Virdžinije, Zapadne Virdžinije i Merilenda i ono broji oko pet miliona stanovnika. Imao sam prilike da malo obiđem Džordžtaun, koji je baš elitistički kraj, s elegantnim kućama u kojima žive mahom političari, poput nekadašnje državne sekretarke Medlin Olbrajt. Njih čak svakodnevno možete sresti na ulici, dok, recimo, kupujete kafu.

Slobodan Beštić: Kako sam od glumca postao diplomirani homeopata

Kosa

Drugog dana kad smo stigli tamo temperatura je naglo skočila na 29 stepeni, pa sam izašao u obližnji park da se prošetam, a dočekala me je neverovatna atmosfera, činilo mi se kao da sam ušetao u film “Kosa” Miloša Formana: stotine ljudi ležalo je polugolo na travi, sunčali su se u kupaćim kostimima, jeli, pili, pevali, igrali se sa svojim psima, čitali knjige. Obradovao sam se, priznajem, pošto sam mislio da takvih mesta više nema. Delovalo mi je kao da sam se obreo na nekom rajskom ostrvu, sa sve rascvetalim drvećem, roze i belim, i ušao u neki hipi pokret. Domaćini su nas odveli i da vidimo neke znamenitosti, a razgledali smo ih uglavnom iz daljine, jer u većinu, poput Bele kuće, ne može da se uđe bez prethodne najave. U Vašingtonu je mnogo muzeja, među kojima se izdvajaju Prirodnjački, Svemirski, Novinarski i Američke istorije.

Promena

Veoma me je zanimalo kakva je sada situacija u društvu i šta se promenilo od mog prethodnog boravka u SAD. Ispostavilo se da je atmosfera mnogo drugačija. Dok sam bio student, Amerika je za mene bila zemlja slobode, hipi pokreta, slobodnog i srećnog života, a od svega toga danas je ostalo to da su i oni, kao i mi, “upakovani” u određene uloge koje moraju da odigraju shodno pravilima kako bi sve bilo politički korektno. Imam utisak da načini spoljne manifestacije, izražavanje i ponašanje, postaju mnogo važniji od samih ljudi. Od svih proklamovanih sloboda malo šta je ostalo, posebno kad su u pitanju umetnici. Oni su, kako sam ja to doživeo, svedeni na neku vrstu tržišta i tamo sve što je autentično i umetničko ne bi moglo da prođe. Shvatio sam da se u takvoj sredini nikada ne bih bavio umetnošću, radio bih nešto drugo. S tog aspekta, moja poseta Americi bila je otrežnjenje.

Slobodan Beštić: Kajem se zbog impulsivnih odluka koje sam donosio u besu i ljutnji

Pomoć

Pre Vašingtona bili smo u Njujorku. U manjem gradu nije tako teško uspostaviti komunikaciju s ljudima, koji su opušteni, ljubazni i srdačni, dok u Njujorku imaš utisak da je svako u nekoj svojoj auri, svi trče na posao i kao da su u nekoj mašini. Ako ti zatreba pomoć, teško da na njih možeš da se osloniš, u šta smo se i sami uverili kad smo kasnili na autobus za Vašington. Nismo mogli da nađemo ulicu, pitali smo neke ljude i svi su nas gledali zbunjeno i sažaljivo, tešili nas da se svima desilo da se izgube, ali i rekli da oni, nažalost, ne mogu da nam pomognu.

Stari majstori

Slobodan Beštić: Dosadno je igrati sreću i ljubav, uvek je potreban sukob

Najlepši doživljaj na ovom uzbudljivom putovanju bila je poseta čuvenom MoMa muzeju, gde sam sate proveo gledajući dela velikih majstora poput Vinsenta van Goga, Vasilija Kandinskog, savremenih američkih performera, i čitajući razne materijale. Sve mi je bilo veoma zanimljivo i odlučio sam da to objedinim u predstavi koju sam počeo da radim u “Kosmodromu”. Zvaće se “Ejmi Vajnhaus” i biće to priča o umetniku u jednom neumetničkom društvu u kome sada svi živimo.