Siniša i Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević: Ljubav nas je održala

Slavni dramski pisac, čiji je novi roman ‘Godine vrana’ nedavno predstavljen publici, posle ozbiljnog zdravstvenog problema koji je uspešno prebrodio odlučio je da uživa u onome što mu prija: pisanju i porodici, supruzi i kćerki, velikim srpskim glumicama, i unuci Mioni

Ljiljana Blagojević: Tek kad sam dobila unuku shvatila sam šta je ljubav bez zadrške

Odavno je poznato da su očevi slabi na kćerke, a koliko njihova ljubav može biti snažna pokazao nam je slavni dramski pisac Siniša Kovačević (64). Autor nekih od najboljih srpskih drama, čiji je roman “Godine vrana” tek izašao iz štampe, bio je strog i pravičan otac jedinici Kalini Kovačević (34), našoj istaknutoj glumici, u vreme dok je ona bila u osetljivom periodu formiranja. I tada je sa suprugom Ljiljanom Blagojević (62), vrhunskom srpskom dramskom umetnicom, kćerki darovao mnogo pažnje i ljubavi. Pošto je prošle godine prevazišao ozbiljan zdravstveni problem, Siniša je odlučio da vreme poklanja onome što ga ispunjava: pisanju i porodici, supruzi, kćerki i sedmogodišnjoj unici Mioni.

Gde vas troje najčešće sarađujete?

Siniša: Tamo gde se sretnemo, gde ima prostora za bilo koga od nas. Bilo bi nelogično da se izbegavamo, ali nismo od onih koji to rade po svaku cenu. Suština je u tome da sinu, ako je glumac, date ulogu onda kad je za njega, kad mu pripada po habitusu, godinama, senzibilitetu. U suprotnom, ogrešujete se o nekog mladog čoveka kome ta uloga zaista pripada a činite svom mezimcu medveđu uslugu. Inače, dugo postoji veštačka dilema treba li uopšte članovi porodice profesionalno da sarađuju. Naravno da treba. Iz skromnosti neću navoditi imena svetski poznatih bračnih parova reditelja i glumica, kakvi su bili Bergmanovi, Đulijeta Masina i Frederiko Felini, ili naši Bojan i Mira Stupica, Muci i Ceca. U čemu je problem? Zluradost ne možete izbeći, pa ako vam se pojavi otac u projektu, odmah je “vidi ga, igra kod oca”, ukoliko se ne pojavi neko vaš, kažu “toliko je loš i nezanimljiv kao pisac i reditelj da čak ni rođena kćerka neće da igra kod njega”. To je tamnovilajetska nerazrešiva situacija.

Jeste li se umorili od statusa večitog disidenta i koliko vam je to porodično donelo, a koliko odnelo?

Siniša: Ne može čovek protiv karaktera. To vam je priča o škorpiji i žabi. Taj status mi je doneo mirnu savest, odneo mnogo toga, u materijalnom i stvaralačkom smislu, od nekoliko naslova do tanje biografije. Ali, to je stvar izbora, domaćeg vaspitanja i, ponoviću, karaktera. Ako ste vaspitavani da morate da reagujete na nepravdu, a ja jesam, onda drugačije ne možete. Šta je pogrešno vođena politika, svesno ili nehotice, do flagrantan tip nepravde, na šta morate reagovati. Često se pitam kakav sam to čovek kad mi neko ne valja? Možda je greška u meni? Imao sam veoma mnogo kritičkih opservacija prema vremenu brozomore, zabranjivan sam u to vreme. Kasnije sam bio opozicija Demokratskoj stranci, ušao sam u Demokratsku stranku Srbije kad nije bila na vlasti i tad sam bio opozicija. To je moje osećanje za meru i pravičnost. Najsrećniji bih bio da to ne moram da radim, ali ne mogu. Zaista.

Ljiljana: Privilegija je živeti sa renesansnim intelektualcem koji ima i sveobuhvatno znanje i poznaje istoriju, samim tim može da percipira ono što bi moglo biti u budućnosti. Ali, nije ni lak život sa čovekom sa tako jakom individualnošću, pogotovu što smo i nas dve takve. Zato i postoji određena borba, da osvojite i zadržite svoj prostor, da ta velika energija ne deluje previše na vas, odnosno da ne postanete satelit tog talenta. Iako ima i pluseva i minusa, mnogo je više pluseva za život sa takvim čovekom, jer je njegova umetnost ono što ostaje.

Kalina: Učila sam od najboljeg i ne bavim se time koliko mi je to što je on takav odmoglo, već samo lepim stvarima. Divno je što me je učio primerom i pokazao mi kako treba. Trudim se da budem čovek kakav je on.

Koje Sinišino delo vam je najdraže?

Kalina: “Velika drama”. Uz nju sam glumački odrasla, jer je napisana i premijerno izvedena kad sam bila prva godina fakulteta. Danas, 16 godina kasnije, i igram u njoj. Tako veliki broj likova i izvođenja, a sledeće sezone će biti okruglo 250, dokazuje da je to jedno od njegovih najboljih dela, ako ne i najbolje.

Ljiljana: Takođe “Velika drama”, što se tiče uloga. Međutim, postoji komad “Čudesni” koji govori o snazi umetnosti, o tome da put do Boga vodi preko nje. I zato mi se dopada, iako nema uloga za žene, jer se sve događa u manastiru. Žao mi je što nikada nije igran.

Ljiljana Blagojević: Snimanje mog prvog filma umalo me koštalo života

Kritikujete li jedini druge, zaseda li porodično veće kad nešto važno treba da se odluči?

Siniša: Kalina je dosad dvaput radila sa mnom, u “Sinovcima” i “Gorkim plodovima”, i tamo imate rediteljsko pokriće i indikacije pa je saradnja podrazumevala i neke elemente savetodavnosti. Isto tako, kad sam sa Ljiljanom sarađivao u pozorištu, na filmu i televiziji, ta savetodavnost podrazumevala je rediteljski posao. Kad rade sa drugima, imam poverenje u njihovu zanatsku i umetničku spremnost, i to je jedno, a drugo, nemam pravo da dajem bilo koje vrste saveta zato što su oni možda u potpunoj kontraindikaciji sa onim što im neki moj kolega traži. Savet je dobar, ali on u principu dolazi na samom kraju, odnosno kod nas važi sistem sitnog korektiva, kao kad potpuno spremni odete kod šminkera a on samo nešto malo doradi.

Kalina: Da bi porodica dobro funkcionisala, bitno je razgovarati. Čak i kad su nam mišljenja oprečna, nas troje se trudimo da jedni druge ne usporimo i ne osporimo u željama i planovima. Uvek kažem šta mislim i ne smeta mi ako ne prihvate to, važnije je što svi imamo mogućnost da se izjasnimo. Onaj koga se to nešto tiče odlučiće kako veruje da treba, ali sve vreme će imati na umu kako će se to odraziti na ukućane.

Ljiljana: Zvuči paradoksalno, ali pošto sam odrasla i vaspitavana u krajevima gde te prvo nauče da ćutiš, od Kaline sam učila da progovorim, pre svega unutar naše male porodice. Ipak, zna se šta je bitno i čije je bitnije u nekom trenutku. Opisaću to primerom sa snimanja mog prvog filma “Miris dunje”, kad mi je veliki glumac Mustafa Nadarević rekao: “Vidi, Ljiljo, ovo je tvoja scena i ja ću orkenuti ovde leđa i ti ćeš se videti. A ova sledeća je moja, molim te, ti ćeš okrenuti leđa da se ja vidim”. Tako je i u životu, bitno je znati zaćutati da ne biste napravili problem celoj porodici, iako to ne znači da automatski sve podržavate.

Siniša, koliko vam je pisanje romana bilo i terapija nakon prošlogodišnjih zdravstvenih problema?

Siniša: Bila je to i provera moje spremnosti, intelektualne. Nerado govorim o tome, ali vi ste pristojan magazin. Prošao sam kroz veoma neugodan životni period u kome mi je i glava bila u torbi, desile su mi se i druge stvari, zaboravio sam mnogo stihova koje sam znao napamet, engleski jezik. Imao sam dozu straha da li ću ja ovo moći. Srećom, roman sam počeo da spremam ranije, ali samo pisanje, ono što nazvasmo egzekucijom, bilo je posle tog mog zdravstvenog problema. Valjda je i ono dokaz da sam se u potpunosti oporavio.

Siniša Kovačević: Uz podršku porodice, uspešan oporavak posle operacije

Vas dve često igrate snahu i svekrvu, bile ste i majka i kćerka. Kalina, da li ste nekad igrali neku ulogu koja je proslavila Ljilju, priželjkujete li nešto takvo?

Kalina: Na akademiji je moja koleginica uvek dobijala njene podele, a ja Ljiljinih koleginica s klase. Nas dve smo vizuelno drugačiji tip žena i onda dobijamo i drugačije ponude. Ali, obožavam njenu seriju “Doktorka sa sela” i želja mi je da snimim nešto slično, radosno, što mogu da gledaju svi uzrasti. Volim i “Kraj dinastije Obrenović”, mama je maestralna kao kraljica Draga, ali ja nisam za tu ulogu.

Siniša, da li se iko usudio da vas pita ko je bolja glumica: supruga ili kćerka?

Siniša: Nije, ali odgovoriću vam iskreno. Ljiljana je velika glumica, ali mislim da je Kalina darovitija. Kad je Ljiljani bilo godina koliko Kalina ima danas, u njenoj glumi je bilo manje zrelosti i manje dara nego kod Kaline. Valjda se neće srditi na mene.

Kalina: Neće. Ovo je isto kao kad ti pišeš biografiju a ona te opominje da si mnoge nagrade zaboravio. Mislim da se tada najviše raspravljate.

Postoji li nešto u esnafu što vas troje niste osvojili? I ko ima najviše nagrada?

Ljiljana: Možda sam ih ja dobila najviše, jer glumci više rade od pisaca pa imaju i više mogućnosti da osvoje priznanja. Čehov je napisao samo devet drama, a jedan glumac odigra pet stotina uloga, na primer. Uz to, Sinišu mrzi da broji nagrade, nabraja ih kao recept za kolače: tri Sterijine, tri ove, pet onih i ostalo. Da ih nema, verovatno bi mu značile.

Kalina: Imamo i neke zajedničke, a kad bismo sve brojali, moglo bi se zaključiti da ne postoji neka koju nas troje nismo dobili. Mama Sinišu stalno podseća na priznanja za scenario, nagradu u Monte Karlu za seriju, za film u Moskvi.

Siniša, šta vi kažete na ovo?

Siniša: Dva čoveka su rekla istu misao. Čerčil je po dobijanju potpuno nezaslužene Nobelove nagrade za književnost, za svoje memoare, izjavio da prema toj nagradi oseća posebnu vrstu prezira, ali da to može da kaže sad kad je ima. A pokojni veliki srpski intelektualac i rodonačelnik mnogih stvari kod nas u okviru teatra, literature i svega ostalog Borislav Mihajlović Mihiz otprilike je ponovio isto. Nagrade su dobre kao stimulacija, ali ako su same sebi svrha, onda su kontraproduktivne. Moje, verujte mi, niti brojim, niti znam.

“Godine vrana” – knjiga o ljubavi, izdaji, časti: Promocija prvog romana Siniše Kovačevića

A kako proslavljate uspehe?

Siniša: Slavili smo kad smo bili mladi. Sećam se velike proslave moje prve Sterijine nagrade, koju su istovremeno dobili i moji prijatelji Egon Savin, Laza Ristovski, Danilo Lazović. Imali smo žestoku terevenku u tadašnjoj čuvenoj kafani “Kec”, a onda smo se razišli. Kad sam se s romskim orkestrom obreo napolju, uveliko je bio dan. U to vreme Albanci sa Kosova su po gradovima Srbije vozili trokolice, nazad moped a napred kolica na dva točka. Naleteo sam na njih, u jednu trokolicu sam stavio muziku, u drugu sam seo ja, i vrteli smo se oko spomenika Miletiću, sve dok jedan mladi policajac, možda dvadesetpetogodišnjak, tek izašao iz škole u Sremskoj Kamenici, nije prišao i rekao mi: “Gospodine Kovačeviću, znam da ste sinoć dobili Sterijinu nagradu, ali i u slavlju morate imati mere. Molim vas, idite kući”. Ovo pričam jer govori afirmativno o tome kakvo je mesto kultura imala u tom istorijskom trenutku.