Maja Odžaklijevska: Najveća mi je želja da Luka progovori

Kada je njenom unuku Luki dijagnostikovan autizam, čuvena pevačica posvetila se borbi protiv podmuklog poremećaja uverena kako je osmeh na licu naslednika najveća nagrada

Pevačica Maja Odžaklijevska (64) odavno ne nastupa. Žena čija je muzika postala evergrin ponekad ode na neko televizijsko gostovanje ili se pojavi u javnosti kad treba da primi nagradu. Tad nevoljno zapeva, a onda se što pre vrati kući gde je posvećena odgajanju unuka, osmogodišnjeg Luke, kome je u petoj godini života dijagnostikovan autizam.

Kako provodite penzionerske dane?

- Najviše vremena sam sa Lukom, i što se tiče neke rutine koja se odnosi na njega, ti dani se ne menjaju mnogo, ali je svaki različit jer zavisi od njegovog raspoloženja. Ako je snužden, onda idemo u park. To je prostor u kome se on oporavlja. Uglavnom se ne igra s drugom decom, pa ga vodim da se vere po drveću. Dosta je spretan i voli adrenalin. Ne smetaju mu ostala deca jer igra svoju igru. Njegov fokus je kratkotrajan, ali uspeo je da odgleda “Tangled” u cugu. Samo zbog njega sam pre nekoliko godina sinhronizovala “Vajanu”. To je odgledao sa 3D naočarima u bioskopu. Nije se pomerio, jeo je kokice i gledao. Želela sam da čuje moj glas jer ga on smiruje. Kad god mu se obraćam, ja to radim smireno, kad poludim, on počne da plače.

Kad ste pre pet godina primetili da se Luka ne ponaša kao ostala deca, posumnjali ste na autizam. Vi ste prvi kod njega registrovali promenu?

- Njegova majka i ja. Nije prošlo ni dva-tri dana a on se već zavlačio ispod stolova, krio se po ćoškovima, tražio je mrak i reagovao je na jak zvuk. Postao je potpuno drugo dete. Ne znam, kivna sam na ceo svet zato što znam da je moja kćerka rodila zdravo i pravo dete.

Da li je Luka u međuvremenu progovorio?

- Nije. On ide u predškolsku ustanovu “Dušan Dugalić” za decu sa posebnim potrebama, gde postoje defektolozi, logopedi, psiholozi. S njim se postupa po programu za decu koja imaju autizam ili su po nečemu specifična, ali je to sve spor proces. U životu je teško nešto izgraditi, a tako lako srušiti, pogotovo kad je u pitanju živo biće sa suptilnom prirodom poput Luke. Njegova dušica je očigledno mnogo napaćena. Svakome od nas nešto smeta, a možda njemu baš smeta lavež psa. To je vrlo individualna stvar i svako dete sa autizmom je svet za sebe, svako ima neki svoj problem, i onda je nastavnicima veoma naporno i teško. Ipak, oni rade sa velikim entuzijazmom, usredsređeno, trude se da popamte šta svakom detetu treba, na šta koje reaguje. To je izuzetno obiman program, a malo je nastavnika jer je škola popunjena. Ona prima oko 300 đaka, dok autistične dece ima na hiljade.

Pokazuje li Luka ikakvu želju za socijalizacijom?

- Kako da ne! Moja prijateljica ima dve preslatke devojčice koje on veoma voli. Kad ih vidi, grli ih i ljubi. Njih nikad ne bi udario, za razliku od mene zato što mu neke stvari osporavam. Svestan je on mnogo čega i hoće da se socijalizuje.

Uspevate li da mu kupite sve što poželi?

- Ne mogu ja mnogo toga da mu pružim sa svojom malom penzijom, ali on je razuman. Kad mu kažem: “Ne može baka to, nemamo para”, snuždi se, ali ćuti. Nije besno dete koje hoće pošto-poto da istera svoje.

Ko vam je podrška, pomažu li vam kćerke?

- Ne, sama sam sebi podrška. Ja pomažem njima. To je ono što uvek naglašavam, ja sam po vokaciji majka. Da sam mogla da biram ili da sam pronašla dobrostojećeg muža, ništa drugo ne bih radila osim što bih se bavila suprugom i decom, to volim.

Koja je vaša najveća želja?

- Da Luka progovori i da se osamostali. Volela bih da imam još unuka. Želela bih da budem baka koja će tapšati unučiće po ramenu, nunuškati ih na kolenima dva puta nedeljno, a ne da im ja budem majka. Ono što takođe želim jeste mir. Da da se pripremim za onu finu, duboku starost, polako odlazeću. Da ne odem naglo, već polako, da lagano gazim naniže, a za to mi treba mir da sabiram svoje misli. Možda sednem da napišem neku knjigu, da ostane iza mene. Ako sam se oprobala u pevanju i uspela, potom u pozorištu i uspela, možda uspem i u pisanju.