Marina Arsenijević: Sedamnaest godina dugo putovanje kući

Pijanistkinja, nekadašnja apsolutna zvezda domaće klasične muzike, došla je prvi put u Srbiju posle bezmalo dve decenije u pratnji supruga, američkog doktora Donalda Brona, kako bi primila nagradu ‘Vitez svetosavskog pacifizma’

Pijanistkinju i kompozitorku Marinu Arsenijević (49) vest da je dobila novoustanovljenu nagradu “Vitez svetosavskog pacifizma” zatekla je u Los Anđelesu, na turneji po zapadnoj obali Amerike, u kojoj godinama živi. Ambasadorka Ljiljana Nikšić, koja je u Ministarstvu inostranih poslova Srbije zadužena za dijasporu, saopštila joj je da je to najveća diplomatska nagrada koju Srbija daje, da su dobitnici vitezovi koji šire srpsku kulturu i tradiciju bez pomoći države, samo kroz svoj rad i dostignuća. I uprkos zgusnutom rasporedu, Marina je pronašla vreme da, posle punih sedamnaest godina, dođe u Srbiju.

Odlazak Gorana Jevića: Osmeh koji nedostaje Beogradu

- Svi mi koji smo otišli imamo to u sebi, želimo da ostvarimo nešto što je značajno za zemlju odakle smo došli, i da ta zemlja to prepozna. Primajući priznanje nisam plakala, bila sam nasmejana - kaže Marina. - Čim sam stigla, oduševio me je aerodrom, koji je neverovatno čist. Zatim su me organizatori odveli u nekoliko odličnih restorana, bila sam i na krovovima dva hotela, što je pokazatelj da je i Beograd svetska metropola, ali da je ipak uspeo da sačuva svoj duh. Dodeli su prisustvovali i moji roditelji Radomir i Mirjana, oni su bili veoma emotivni. Tata, koji ove godine puni 80 godina, kad je čuo da dolazim, planirao je mnogo stvari, ali je od silnog uzbuđenja pola zaboravio. Naravno, oboje su presrećni zbog priznanja i ne mogu da veruju da sam napokon ovde, pošto su svake godine oni mene posećivali u Americi.

Marina je poslednji koncert u Srbiji održala u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu 2001. godine, u okviru turneje “Moja balkanska duša”, a zatim je usledio odlazak u Ameriku.

- I pre nego što sam otišla iz tadašnje zemlje moja misija bila je da spajam različite kulture kroz muziku. Bio je to spoj nespojivog, snaga različitosti, a tamo sam samo nastavila istim putem. Želela sam da kroz muziku pokažem Amerikancima, ali i svetu, sve ono što nam se kroz istoriju događalo, brojne ratove i stradanja. Počela sam da sviram u crkvama, a posle godinu dana stigao je prvi poziv za čuveni Karnegi hol. Bila sam gost i u Beloj kući, na ručku prvih dama, u vreme administracije Džordža Buša.

BELA KUĆA OTVARA VRATA

Na nastupu u Beloj kući zapazio ju je i nacionalni TV servis “Public Broadcasting Service”, jedina stanica koja emituje čitave koncerte umetnika poput Andree Bočelija ili Sare Brajtman. Kad su joj predložili da, zbog glamuroznog izgleda, njen koncert organizuju u Las Vegasu ili Monte Karlu, odlučno se usprotivila.

Dragana Mićalović: Bol za tatom ne prolazi

- Rekla sam da je moja suština sasvim drugačija, da potičem iz zemlje u kojoj su se stalno događali ratovi i da to želim da prenesem slušaocima. Jedan od urednika programa predložio je vojnu akademiju Vest point, koja ima najbolji okrestar i kadetski hor. Učinilo mi se da je to odlična ideja, pa smo tamo 2008. godine održali prvi koncert. Ja sam, inače, prvi umetnik s kojim su potpisali ugovor za televiziju.

Zahvaljujući, između ostalog, i toj saradnji, 2014. godine uručena joj je američka Medalja časti, koja se dodeljuje za izuzetan uspeh u karijeri, za humanitarni rad i za veze sa zemljom porekla. Nju je dobilo čak sedam američkih predsednika, a Marina priznaje da je bila počastvovana i samom nominacijom. Muzika i Amerika donele su joj i supruga, onkologa doktora Donalda Brona, koji je ugledao njen plakat za nastup u Karnegi holu i toliko se oduševio da je odmah poželeo da je upozna.

- Nažalost, taj koncert je bio rasprodat. Posle mesec dana video je intervju sa mnom na televiziji i odmah zatražio od sekretarice da pozove producente i nabavi broj mog agenta. Predložio mi je da nastupim na jednoj dobrotvornoj večeri u njegovoj kući. Usprotivila sam se jer mi je bilo potrebno dosta vremena da od crkava dođem do koncertnih dvorana, ali me prvi susret s njim očarao, kao i klavir marke “Bösendorfer” na kome je svirao kao dečak dok nije polomio prst. Donald je slovenskog porekla, njegovi roditelji su se u Ameriku doselili iz carske Rusije, i odmah smo se razumeli na duhovnom nivou. Postao je vrlo važan deo mog života, prati me na sve nastupe, a sad je prvi put došao zajedno sa mnom u Srbiju. Oduševljen je, tvrdi da su ljudi ovde, za razliku od, recimo, Pariza, mnogo otvoreniji i srdačniji, imaju više duše - kaže Marina.